401-410 od 2864 (strana 41 od 287)
Mapetovci su se vratili. I to u velikom stilu. Posle dužeg perioda hibernacije, družina je ponovo na okupu
(Niški kulturni centar i YU film danas)
Knjiga Živojina Pavlovića iz 1958. Film u školskim klupama; pledoaje i praktična upustva za uvođenje filma u školu kao nastavnog predmeta u reizdanju Niškog kulturnog centra i časopisa YU film danas
Tito je umro može poslužiti kao školski primer kao treba pisati prozu koja je istovremeno komunikativna i kvalitetna.
Među koricama dva maestralna romana književnog genija iz neposrednog susedstva nam. U boljem i pravičnijem svetu, na globalnom nivou ova mora da bude deo nove školske lektire
(Omnibus)
Španac Migelančo Prado je na strip sceni prisutan već tri decenije, ali domaća publika do sada nije imala priliku da ga upozna na pravi način. Ova nepravda je ispravljena krajem 2011. godine, kada je beogradska izdavačka kuća Omnibus objavila kultni album Manuel Montano: Izvorište noći
Srpsku javnost, ali pre svega elitu lako je optužiti za bolećivost prema istoricizmu i zagledanost u varljivi plusvamperfekat, ali ako tu fascinaciju prihvatimo kao datost i sasvim legitiman zahvat, ostaje nam da vidimo kako su se vrli kreativci snašli u baratanju sa temom i vizurom koju su sami odabrali. Te evo kako stvari stoje na uzorku dva skorašnja srpska filma
(Booka)
Hitomi Kanehara je imala svega 20 godina u trenutku kada je 2003. godine po prvi put objavljen Zmijski jezik. Žestoki debitantski roman je brzo skrenuo pažnju javnosti na mladu autorku i od nje napravio veliku literarnu zvezdu u Japanu
Nakon gotovo dvadeset godina rediteljske apstinencije, Blaževski se vraća režiji i to u filmu koji, pre svega, određuju verizam, punk i diskutabilna multikulturalnost
„Ako pogledamo njihove motive, pisci pišu za one koje vole, za idealnog čitaoca, iz sopstvenog zadovoljstva, ili ne pišu ni za koga. Ali tačno jer i da pisci pišu za one koji ih čitaju. To nas navodi da više pišu za sa svakim danom sve neznatniju manjinu u svetu, za čitaoce romana, nego za nacionalnu većinu koja ih ne čita.“ Orhan Pamuk (Za koga pišemo, Druge boje)
Kako su se (nažalost, još jednom) dva neporeciva autoriteta srpskog dokumentarnog filma snašla pred preprekom nedostatnog budžeta?
