Film u školskim klupama

Novi auditorijum

Pisanje knjige Film u školskim klupama Živojin Pavlović započeo je još daleke 1956. Knjiga je upućena prosvetnim institucijama i bavi se planom i razradom predavanja iz potencijalnog predmeta Filmska umetnost za sedmi i osmi razred osnovne škole.

Ova knjiga pisana je birokratsko-administrativnim tonom. U njoj nema ništa od boemske razbarušenosti niti političke provokativnosti na koju smo navikli tumačeći danas najznačajniji period jugoslovenskog filma “Crni talas”. Zapravo, knjiga rasvetljava jednu od zabluda disidentskog kulta umetnosti bivše države, tada na prelazu od narodne ka socijalističkoj republici; može se reći da Film u školskim klupama nije kritika države, ni kritika autora, već kritika publike i njenog, da citiramo autora, “pasivnog egocentrizma”. Osnovna crta Pavlovićevog kritičkog angažmana ovde nije upućena državnim institucijama, već pre svega gledaocima i prosečnom filmskom auditorijumu. Pavlović se bavi dečijim naraštajem znajući da mlade generacije iskreno navijaju za sve one odvažne prethodnike koji su izbegli intimizaciju sa svojom generacijom. Upravo u tom ključu treba shvatiti angažman ove knjige, kao manifest avangardnog umetnika kome je dugoročna kulturna investicija bitnija od neposredne društvene reakcije.

Ali pogrešićemo ako pomislimo da je pozicija ove knjige u svom vremenu jednaka situaciji u kojoj se napredni stvaraoci osećaju danas. Ono što razlikuje vreme u kojem je ova knjiga pisana od vremena u kojem je reizdana, je činjenica da je takva knjiga odgovarala sopstvenom političkom režimu. Ovu knjigu, objavljenu pre svih rediteljskih ostvarenja Živojina Pavlovića, nije napisao umetnik već cenzor, ne državni neprijatelj već socijalni radnik. I to knjigu čini jedinstvenom, njen avangardni tekst, različit od slike avangarde kakvu nam predstavljaju prosečni publicisti, salonski anarhisti i večiti opozicionoari. Čitajući Pavlovića shvatamo da je etika državne odgovornosti ta koja se nalazi u naprednoj manjini, dok motiv građanske pobune otkrivamo na svakom mediokritetskom koraku.

Da li se Pavlovićev kritički ugao kasnije prestrojio ka anarhističkom diskursu? Ili se možda auditorijum prestrojio? Ili su mediji, sa usponom Pavlovićeve reputacije greškom poistovetili oštricu sopstvenog bunta sa Pavlovićevom akademskom oštroumnošću? 

Bacimo pogled na poznate filmove Žike Pavlovića, nabijene estetizovanim sivilom urbanog predgrađa (Grad, Neprijatelj, Povratak, Zaseda, Pesma, Hajka, Dezerter). Da li su to filmovi buntovnika? Ili su to sistemski dokazi talenta, koji je, duhovitije od komunističkih političara, znao kako da očita bukvicu, buntovnicima! 

Zanimljivo je analizirati značaj filmske umetnosti od pre pola veka, kada je ova knjiga pisana, i uporediti ga sa trenutkom u kojem se film nalazi danas, kada se posle više decenija osvajačkog traganja za gralom sopstvenog identiteta, povratnički vratio u zajednički kontekst dramskih umetnosti. 

Pedesetih, na početku hladnoratovske napetosti, film je stvarno pretio da promeni svet, a to možda i jeste uradio. Danas, popularnost mu nije opala, ali je ozbiljnost koja se ranije pridavala značaju filmske forme smenjena rasterećenijim poigravanjem sa stilom, jezikom i strukturom pokretnih slika. 

Pa iako seriozni ton ove knjige nije lako pronaći u današnjem filmu, to možda znači da je baš sad najbolji trenutak da sedma umetnost ispuni svoj revolucionarni zadatak i premesti se u prosvetni sistem. Kada film potroši svoje praktične ambicije, tad je kucnuo čas da ga preselimo u teoriju i edukaciju, da bi sa vremenom, pedagoškim putem, oblikovali novi auditorijum. Danas, u doba postmodernih inverzija kulturnih vrednosti, jasno je da publiku zabole za umetnika, ništa manje nego što umetnika zabole za publiku. Zar nije krajnje vreme da prevaziđenu rampu između autora i gledaoca zameni osa akcije između učitelja i učenika?