Babel

Iako u startu satanizovani od britanskih hipsterskih medija kao da je reč o trupi kriminalaca, rasista ili Srba, Mumford & Sons su za kratko vreme prerasli status skrivenih favorita i postali koncertna atrakcija širom planete. Euforični, singalongovski folkrock koji je londonska četvorka pod patronatom debeljuce Mumforda, nekadašjeg bubnjara i dečka talentovane kantatorke Laure Marling, servirala na prvencu Sigh No More bio je zabavan u maniru Poguesa i pored opasnosti da usled prekomerne upotrebe bendža više liči na soundtrack za jurenje veverica. No, numere poput Thistle & Weeds ili Dust Bowl Dance su svedočile da Mamfordovci u isto vreme mogu biti ozbiljni i lucidni u svom izrazu koliko i Arcade Fire ili Blitzen Trapper, i to saznanje je samo po sebi vredelo više od basnoslovne prodaje, silnih Gremi nominacija ili animiranja prisutnih u Beloj kući prilikom posete britanskog premijera Kamerona Obami.

Međutim, dugoočekivani naslednik Babel zvuči baš kao da je naručen od strane kritike koja je pre 3 godine plitko i zlonamerno diskreditovala debi. U prevelikoj želji da tempo i intenzitet podignu na viši nivo, a harmonije načine još zaraznijim, Mumford & Sons su izgubili suštinu koja je Sigh No More i učinila toliko dopadljivim. Na taj način je ploča koja pršti od potrebe da obiluje hitovima zapravo ostala bez ijednog pravog, što je uočljivo i prostim poređenjem ravnog vodećeg singla I Will Wait sa pređašnjim perjanicama Little Lion Man ili The Cave.

Poražavajuća je činjenica da je bend, prema sopstvenom priznanju, proveo tri godine oblikujući zvuk u nameri da izbegne sindrom drugog albuma, ali je sasvim jednostavno objasniti zbog čega je došlo do kreativne havarije - dok je Sigh No More odisao autsajderskim šarmom i notama zadimljenih klubova i pivnica, Babel je namenski sklapan za prostrane arene i široke narodne mase, postavši pritom sterilan, isprazan i, poput skorašnje sudbine džerzijevskih pankera The Gaslight Anthem, zaglavljen u klasičnom scenariju o muzikantima koji su stekli slavu preko noći.