Bez jakog korena nema visokog stabla

Mesto: Etnografski muzej, Beograd
Vreme: 18. oktobar 2012.

Nevladina organizacija World Music asocijacija Srbije priredila je povodom obeležavanja 30 godina od začetka ovog pravca u našoj zemlji sinoć u atrijumu Etnografskog muzeja u Beogradu tribinu na kojoj je promovisan specijalan četvorobroj časopisa Etnoumlje, to jest, luksuzno opremljena publikacija na 350 strana (cena 1000 dinara) koja je izašla zahvaljujući Fondaciji za otvoreno društvo. 

Urednik časopisa Oliver Đorđević naveo je da se 1982. smatra početkom world musica u Srbiji iz tri razloga. Te godine je objavljen album nedavno preminulog Lale Kovačeva Balkan Impressions koji je „na organski način fuzionisao folk i džez“, zatim, osnovan je sastav Ritual nova koji je „još organskije pristupio tretmanu folklora“, kao i ženska pevačka grupa Paganke. Datum (18. oktobar), takođe, nije slučajno izabran – na taj dan je, pre 60 godina, rođen džez muzičar i kompozitor Miloš Petrović, koji je preminuo u novembru 2010. 

Na tribini su govorili poznati džez umetnik Miša Blam, zatim Boris Kovač, koji je najzaslužniji za formiranje sastava Ritual Nova, frontmen i jedan od osnivača Del Arno Benda Jovan Matić, Julija Mandić-Dželebdžić u ime Paganki, Milorad Stojanović-Dača (izdavačka kuća Vertical Jazz) i dr Jelena Jovanović kao predstavnica još jedne ženske vokalne grupe, Moba, a u publici su, između ostalih, bila braća Teofilović, članovi grupe Orthodox Celts, kavalista Miloš Nikolić...

Publikacija sadrži i CD izdanje albuma Trija Jazzy (Miloš Petrović, Miša Blam, Nenad Jelić) Istoriija Vizantije koje služi samo u promotivne svrhe, što je bio zgodan šlagvort za početak priče Miši Blamu: „To je prva privatna kaseta koja je iz mog ludačkog mozga izašla u vreme kada ništa privatno nije postojalo. Napravio sam koncert u Domu omladine i mi smo tamo podelili te kasete, komada 100“, podsetio se i zatim nastavio: „Sve muzike su se slile u jednu veliku reku, world music, i to je dobro. Indijski instrumenti, pa turski defovi, zurle, pa sve do ovih raznih Eskima – lepo je kad se to spoji i napravi pitka, dobra muzika“. Ubrzo je zaključio: „Balkan nije samo beli luk koji smrdi iz usta, ni smrdljive noge i kiseo kupus iz solitera. Balkan je nešto što pripada planetarnoj kulturi“. 

Boris Kovač je istakao da je tradicionalni background nešto bez čega je „svako stvaralaštvo lebdenje u praznom prostoru i to ne traje 30 ili 50 godina, već otkada je kulture. Bez jakog korena nema visokog stabla i dugačkih grana“. Nastavio je osvrtom na worldmusic: „To je, kao žanr, bio planetarni fenomen, jedan od najzanimljivijih kulturnih trendova koji su se pojavili u poslednjih pedesetak godina. Kao što je sve, međutim, podložno tržišnoj manipulaciji, tako se i worldmusic, nažalost, sve više pretvara u granu muzičke industrije gde pravi razlozi zašto je taj pravac bio tako značajan i vitalan, počinju da blede“. 

Kovač se, zatim, vratio na početak osamdesetih pričajući o osnivanju Ritual Nove sa Stevanom Kovačem Tikmajerom, poteškoćama koje su avangardni umetnici imali tada sa tradicionalnim, inovacijama nesklonim džezerima, o „improvizaciji kao ključu svake muzičke kreacije“ i o tradiciji koju gleda „kroz prozor“, tj. u svetskim okvirima. 

Julija Mandić Dželebdžić je podsetila na istorijat Paganki, poteškoće sa kojima se četvoročlana ženska grupa suočavala („gađali su nas paradajzom radnici koji su jedva čekali Zoricu Brunclik“), saradnju sa Lalom Kovačevim, ali i Del Arno Bendom i naglasila: „Paganke su i dan danas bez CD-a, hoću da pukne bruka!“. Dr Jelena Jovanović je, u ime grupe Moba, koja je od 1993. krenula istim putem, pričala o traženju identitetske razlike, specifičnom za devedesete“, napomenuvši da je kroz Mobu, od tada, prošlo 13 devojaka i da je iza njih pet audio izdanja. 

Milorad Stojanović Dača se, u kratkom obraćanju, prisetio vremena kada je napravio „Drugi novi klub“ u SKC-u i, zatim, stvaranja Vertical Jazza devedesetih, a Jovan Matić, „ko-osnivač“ Del Arno Benda, na početku svog izlaganja je istakao da je zajednički, za sve okupljene, „sindrom fiks ideje“. 

Brat i ja smo, polovinom osamdesetih, pokušali da zamislimo projekat - A sada beli čovek svira muziku koju sviraju crnci, i to je tada bilo mnogo tačnije nego što je danas, toliko tačno da su nas tada svi ubeđivali da belac ne može to da odsvira. Ako smo ikakvu ulogu odigrali, a verujem da bar malu jesmo, jer smo doneli jedan pravac koji je, makar svojim najmanjim delom vezan za etno muziku, onda je super. Presrećni smo što smo uspeli u prethodnih 25 godina, ne samo da afirmišemo rege, to moraju da priznaju čak i oni koji me najmanje vole, već i da iza sebe ostavimo čitavu generaciju ljudi koji se bave ovom muzikom. Rege grupe i soundsistemi danas postoje u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, a najviše u Srbiji, što nam je, zaista, na radost. Jedini u Evropi imamo spomenik Bobu Marleyju, imamo i konzulat Jamajke u Beogradu – sve je to '86. delovalo kao potpuno nemoguće“. 

Dok se grupa Moba spremala da muzički oboji veče, „guru“ celog projekta, Oliver Đorđević, zadovoljno je sumirao utiske za Popboks: „Veoma su pozitivni, drago mi je da je došlo mnogo ljudi iz različitih branši. Sve ovo se, inače, dešava u okviru svetskog World Music samita, koji se održava već treću godinu. Naša je želja da okupimo sve – od muzičara do muzikologa, da se razmenjuju mišljenja, iskustva... Takođe mi je veoma bitno da dolaze izdavači, direktori studija... Želimo da pomognemo umetnicima da ostvare svoje ideje i da ih povezujemo. Direktor jedne velike firme se, recimo, uključio u celu priču, stvari se kreću u dobrom pravcu“.