Priče iz susedstva

Mesto: KC Grad, Beograd
Vreme: 6. oktobar 2012.

Festival dokumentarnih rok filmova DORF sinoć se predstavio beogradskoj publici sa dva dokumentarca – Prašina svakodnevnog života (2011) reditelja Danila Ilića i Crossovers (2011), omnibus na kom je radilo desetoro studenata. Ilićev film predstavlja dragocen uvid u trenutnu pulsku scenu, budući da se autor potrudio da u diskusiju o motivima za bavljenje muzikom i mogućnostima plasiranja svog autorskog rada uključi kako mlade, tek stupajuće bendove tako veterane poput Bolesnog grinja ili pankera Antitodor. Međutim, uprkos raznolikosti pokrivenih muzičkih žanrova, predugo trajanje filma je doprinelo ponavljanju, a naizgled široko postavljena tema (stanje u kulturi, mogućnost da se plasira alternativna muzička poruka…) pokazala se kao povod za ponavljanje ujednačenog glasa svih govornika koji se horski žale na savremeno doba, pad vrednosti i vladavinu novca koja ubija umetnost. Uprkos monotoniji, reč je o dokumentarcu koji daje okvir pulskoj sceni skrećući na nju pažnju bez mitomanije i lažnog sjaja.

Omnibus Crossovers zapravo je spoj mini reportaža o muzičarima koji su gostovali na Festivalu evropskog filma Palić 2011. godine (Mick Harvey, Damo Suzuki, Jarboli, Bilk i Jaki Liebezeit & Burnt Friedman). Iako je desetoro studenata koji potpisuju režiju na ovom dokumentarcu radilo pod vođstvom iskusnih autora rokumentaraca Davida Kleijwegta (dokumentci o Cocorosie, Antony & the Johnsons, Devendra Banhart, Low...) i Ulija M.Schueppela (autor dokumentarnog filma o američkoj turneji Nick Cave & the Bad Seeds - Road to God Knows Where), očigledno je manjak vremena doprineo da se od muzičara dobiju prilično bledi isečci priča van konteksta. Za razliku od Prašine kojoj nedostaje muzike zarad ublažavanja preterane raspričanosti govornika, Crossovers pati od predugih muzičkih pasaža koji dodatno razvodnjavaju temu filma. Ono što ovo ostvarenje čini značajnim kao dokument su pojedini segmenti poput poglavlja o Jakiju Liebezeitu koji zaista prenosi moćan nastup ovog muzičara i delić njegove muzičke pozadine i inspiracije tako da gledalac poželi da ovo zadovoljstvo potraje.

Drugi deo sinoćnog programa bio je mnogo zanimljiviji i sačinjavale su ga promocije knjiga Sedma republika Ante Perkovića (pročitajte prikaz) i Hrvatski gen Velimira Grgića. Uz  moderatorku Žarku Radoju, gosti iz Hrvatske brzo su meandrirali od početne teme diskusije, relaksirano i nadahnuto zavirujući u brojne kutke savremenog pop trenutka - kako onih regionalnih tako i globalnih. Malobrojna publika se aktivno uključila u razgovor pri kraju izlaganja, koje je pokrivalo širok dijapazon tema od Beatlesa, dubstepa i tržišnog primata turbo folka, preko Cece i Riblje Čorbe do aktuelnog stanja rock scena na prostoru nekadašnje Jugoslavije ali i sveta, u kome je, prema podacima Velimira Grgića, prošle godine prodato najmanje gitarski usmerenih nosača zvuka u prethodnih 50 godina.

Grgić nije krio zadovoljstvo po okončanju promocije: "Ovo mi je prva promocija knjige u Beogradu i bilo je dobro, čak smo dobili i pitanja iz publike (smeh). To je inače rijetkost u Zagrebu, da te netko nešto pita, ovde su za promenu ljudi bili dosta budni. Ono što mi se najviše svidjelo je što smo nas dvojica pričali o stvarima koje uopće nisu u našim knjigama. Obe knjige su vezane za posebna područja, posebno moja, a to su hrvatska politička, gospodarska i kulturna pitanja, dok je ovdje bilo zabavno raspravljati o širim fenomenima sa ovih prostora, koje smo mogli shvatiti i mi koji dolazimo iz jedne kulturne sfere i publika koja dolazi iz druge kulturne sfere. Sve u svemu, jako sam zadovoljan i pozivam ljude da kupe moju knjigu ako ih zanima što je unutra jer to na ovoj promociji sigurno nisu shvatili (smeh). Reakcije u Hrvatskoj su jako dobre, neki ljudi su mi već ponudili poslove na temelju te knjige, i mnogi kažu da je ovo moja najbolja knjiga, koja je inače deseta, jubilarna – na njoj sam radio dvije godine, pa i ima da bude najbolja, majku joj njenu!"

Ante Perković se složio sa pozitivnom ocenom svog kolege: "Uvijek je dobro kad su ljudi zainteresirani za temu i kada se neka rasprava povede. Ja bih uvijek volio da to bude u razgovornom obliku ali izgleda da je taj stol na promocijama neka barijera i ljudi se ne vole uključit'. Ta dijaloška forma mi je najdraža, jer tako osjetiš što neko drugi misli o tome što je tebi posve prirodno, o nekoj ideji koju imaš odavno, pa onda i svoje mišljenje dovodiš u pitanje. Puno sam zadovoljniji ovom promocijom nego onom koja je bila na beogradskom Sajmu knjiga prošle godine, kada je bilo više onako revijalno - niko nije bio zainteresiran za neku razmenu ideja, samo smo predstavili knjigu."

Pisac Sedme republike zadovoljan je i tržišnom prođom i kritičkom recepcijom svog dela: "Za Srbiju nemam podataka, a u Hrvatskoj ne znam da li će ih biti još ali tih prvih tisuću primjeraka je blizu rasprodaje, ostalo ih je još vrlo malo. To je u ovim vremenima... To je zapravo najprodavanija knjiga izdavača Novog Libera u biblioteci koja se bavi publicistikom. Tu su uglavnom knjige koje se bave fenomenima novije hrvatske povijesti poput Ante Gotovine i Branimira Glavaša, ili nešto starijih kao što su Jasenovac i Blajburg, Stepinac... I među svim tim knjigama, ova je najprodavanija, što je meni naravno drago. Što se tiče kritika bilo je onih u kojima se tvrdilo da sam upropastio dobru temu, od čega ja nisam ništa konstruktivno mogao dobit'. Ali načelno su kritike veoma dobre. Meni je žao što su neki dijelovi knjige ostali u sjeni u javnoj recepciji pred ovim ex-Yu motivima najvećih zvijezda Thompsona i Cece, tih nekih stvari koje su morale biti tu ali mi je žao što su neke druge stvari koje su globalno važnije za te neke muzičke tokove ovih prostora ostale u sjeni. Nadam se da će za deset godina da se neko ko posegne za knjigom zapita “Ko je taj Thompson?”, to bih volio."

Za sam kraj, pitali smo Perkovića da odgovori na trilemu "Muzičar, novinar ili pisac?": "Meni je najlakše biti muzičar, samo se to najmanje plaća. To mi je najjednostavnija stvar zato što možda nemam neka posebna očekivanja i onda uživam u tome i to mi je zadovoljstvo. Novinar, ne znam više – to je umiruće zanimanje, ja se trudim da to još budem po onim nekim starim pravilima koje sam naučio od kolega kad sam počinjao. Pisac – ja jako teško pišem, to je proces koji dugo traje i nije mi neko zadovoljstvo. Najsretniji bih bio kada bih svirao i zarađivao od muzike, ali nisam siguran da ću to doživjeti."