(Island)
Americi, vazda zagledanoj u sopstvenu veličinu, svako malo zatrebaju novi veliki autori. Tako je, recimo, ni kriv ni dužan Cormac McCarthy (najpoznatiji po romanu Put) udruženim snagama po potrebi ushićenih recenzenata i Opre Winfrey inaugurisan u velikog američkog pisca današnjice. To je sasvim legitiman zahvat, problem je samo što je i McCarthy ubrzo postao zarobljenik vere u vlastiti golem značaj. Slično se nešto zbilo i skupini The Killers koja i na ovom novom albumu na javi sneva snove o sopstvenoj nezaobilaznosti
I nakrupnije falinke i sve olakšavajuće okolnosti za ovo izdanje proističu upravo iz gorepomenutog uverenja. The Killers ovde pokazuju da su potpuno spremni da preuzmu ponuđenu im ulogu, te isporučuju album koji barem prividno pruža sve potrebno. Produkcija je ambiciozna i glamurozna, sve pesme do poslednje su skrojene po šnitu američkog gitarskog glavnotokovskog zvuka, tekstovi siu krcati stilemama Amerikane, tu je podosta lako uočljivih posveta pretečama poput Springsteena, U2, The Eagles i Meat Loaf...
Problem je što ta širina zahvata ne uspeva da u potpunosti prikrije derivativnu srž i suštinsko odsustvo nadahnutosti i inventivnosti. Jednostavno rečeno, silno se trudeći da ostvare sve što pretpostavljaju da bi se moglo očekivati od jednog velikog benda, The Killers zaboravljaju osobenost i lični pečat i završavaju na davnijeh dana utabanim stazama američkog soft rocka.
Previše je ovde lako zaboravljivih pesama (poput Deadline and Commitments, From Here On Out, Be Still, A Matter of Time i/ili naslovne Battle Born), previše je tu ne odveć suptilnih referenci na uzore koji to ionako ipak bolje rade, previše je saharinski odbojne lirike („maybe a thief stole your heart or maybe we just drifted apart“ ili „I don't want your picture in my cellphone, I want you here with me“) koje Brendon Flowers, da stvar bude gora otpeva bez trunke ironije, počesto i u stilu mrtvoozbiljno shvaćenog belcanta.
Ipak, Flowersov glas je i dalje sugestivan i u tim slučajeima, Battle Born kao celinu nije neprijatno (po)slušati, a na ovom albumu je i udomljeno nekoliko valjanih pesama (npr. Runaways, Here With Me, Miss Atomic Bomb i The Rising Tide). Ovim izdanjem The Killers se neće pomeriti ni za jotu – ljubitelji će istolerisati i ovu veresiju, neskloni njihovim dometima i dalje će odbijati da pojme značaj i kvalitet ovog benda, a zahtevniji će ionako utoliti glad nečim iz siline novih i daleko primamljivijih sadržaja sa trenutne trpeze popularne muzike.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Pexa (gost)
| 04.10.2012. 17.23.59
"...previše je tu ne odveć suptilnih referenci na uzore koji to ionako ipak bolje rade, previše je saharinski odbojne lirike...".
Ovo je definicija svakog njihovog albuma.
-
1324 (gost)
| 04.10.2012. 19.09.17
hrabrim istupanjem protivu grandža (koji je, podsetimo se, bio i ostao ćorsokak rokenrola) brendan flovers je zaslužio moj duboki rešpekat.
-
danguba (gost)
| 14.10.2012. 20.51.57
Prvi album odličan, drugi ok, a treći... pih... mlak, beskrvan, neinventivan, dosadan... Ovaj je na tragu trećeg i ja im jednostavno više neću posvećivati svoje draocjeno vrijeme.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.