Džank

Kompilacija Jutro će promeniti sve? - Nova srpska scena iz 2007. godine (u čijem uređivanju je učestvovao Popboks, pored DJ Radija 949 i Pop Depresije), ukazala je na prisustvo neke nove energije na muzičkoj sceni Srbije i predstavila široj publici brojne (a uglavnom nepoznate) mlade bendove, među kojima se našao i Endorfin sa pop hitom Deset hiljada izvinjenja. Te iste godine Endorfin je iskoristio priliku da se predstavi beogradskoj publici učešćem na jednoj od koncertnih večeri iz serijala Scena Uživo!, rame uz rame sa "generacijskim“ bendovima poput Repetitora, ŽenaKesa, Nežnog Dalibora, The Mothership Orcehstra i ostalih. I dok su mnogi nestrpljivo iščekivali debi album ovog benda, Endorfin je upadao u krize, menjao članove i opet se vraćao na scenu, da bi se priča neslavno završila 2010. godine kada prestaju da postoje.

Valjda strahujući da vrtlog vremena ne uništi svaki trag o njihovom postojanju, bend nedavno objavljuje kompilaciju demo-snimaka pod nazivom Džank & Skank, gde Džank predstavlja album, dok je EP Skank skup akustičnih snimaka i predstavlja poklon najvernijim fanovima.

Dakle, album Džank se sastoji od trinaest (uglavnom hronološki sortiranih) demo-snimaka koji predstavljaju presek petogodišnjeg rada benda. Srce Endorfina je Vladan Maksimović, glavni tekstopisac i kompozitor a ujedno i frontmen benda. Na momente odsutno, letargično i sanjivo pevanje, povremeno recitovanje i gutanje slogova reči kako bi se tekst uklopio uz ritam, glavne su karakteristike njegovog pevačkog izraza. Vladan se ne libi da slušaocu direktno saopšti svoje emotivno stanje dok peva o zaljubljenosti i prijateljstvu, o bezbrižnosti, razočaranju ili kolotečini. U pesmi Nadama, Vladan uz akustičnu gitaru smelo prezentuje svoj kantautorski potencijal. Centralna numera ovog albuma je Deset hiljada izvinjenja koja poseduje sve elemente hit pesme, dok se sam zvuk benda kreće između popa i indie-rocka, uz povremeni upliv u punk, blues i noise vode.

Čak i kada se uzme u obzir da je ovo kompilacija demo-snimaka (što studijskih, što kućnih zapisa), tehnički aspekt ovog izdanja je prilično slab i baca veliku senku na kreativni potencijal benda. Možda je namera Endorfina bila da neguje taj rasklimani stil svirke (poput Pavementa iz ranijih dana), i verovatno će mnogi reći da je talenat važniji od kvaliteta snimaka, ali to ne može biti izgovor za gomilu loše odsviranih i otpevanih deonica. Nesiguran ritam koji često osciluje u tempu, redovna ispadanja (Devojke vole loše momke, Ricinus...), raštimovane gitare (Tvoja tralala pesma), loše odsvirani akordi i tonovi...prate većinu pesama na albumu. Možda zbog skromnih sviračkih mogućnosti članova benda aranžmani ne mogu da budu razigraniji i lepršaviji, jer osim melodične gitarske solo teme u Deset hiljada izvinjenja i par prosečnih solaža u pojedinim pesmama, ovde nema previše zanimljivih sviračkih momenata. Ovako pesme deluju nedovršeno, kao skice na kojima je potrebno dodatno raditi. Izuzetak čine više puta spomenuta Deset hiljada izvinjenja i par završnih pesama na albumu, za koje se može reći da zvuče solidno.

Upravo zbog navedenih nedostataka i problema koji umanjuju vrednost i slušljivost snimljenih pesama (a samim tim i mogućnost radijskog i TV emitovanja), bend će ovim albumom teško steći veći broj novih fanova. Dobra stvar je što su svi oni koji su pratili bend tokom njihove karijere najzad dobili pakovanje pesama za preslušavanje, ali velika je šteta što Endorfin nije izgurao svoju priču na pravi način i u pravo vreme.