(exitmusic.tv / Odličan hrčak)
U celini gledano, sam zvuk albuma, energija koja ga nosi, minimalna produkcija, a pre svega neprestano zarazno pulsiranje bubnjeva, odaje zanesenost dvadesetogodišnjaka spremnih da dokažu svetu da nije u pravu
Kako u najkraćem objasniti „vitalnost“ novosadskog Obojenog programa, benda koji je nastao 1980. godine? Bilja iz negdašnjih Boya je na kraju filma Kad se neko nečem dobro nada rekla da je Kebra podseća na njihovog pradedu Danila koji je uvek pevao jednu te istu, svoju pesmu. Paralelno sa tom karakteristikom, međutim, postoji još jedna vrsta fanatizma koja jednako snažno usmerava ovaj bend. Zapitajte se, naime, koliko muzičara je nakon nekoliko decenija (!!!) postojanja spremno da počne ispočetka i, štaviše, smatra to svojom svetom dužnošću.
Nema greške, Kako to misliš: mi je upravo takvo izdanje – na njemu je, nakon zatvaranja jednog velikog poglavlja sa albumom Kosmos u tvom srcu / Igračke se voze levom rukom (2009), snaga skoncentrisana a stara „mašina“ rastavljena kako bi od njenih ostataka bio napravljen jedan drugačiji, rekao bih „naivan“ naučno-fantastični rokerski spoj, sa dva basa i bez gitare (postavu, pored Kebre, sada čine bubnjar Vladimir Cinkocki Cina i basisti: Ljubomir Pejić Ljuba i Ilija Vlaisavljević Bebec). I da izvedemo metaforu do kraja, na njemu je, sudeći prema najboljoj pesmi Kako to misliš: mi, bend nakon putovanja u nekom svom vremeplovu rešio da sada i ovde ispravi nepravdu i konačno pomiri punk nerv sa razornom težinom zvuka ranog Black Sabbatha.
U udarnim trenucima – hitu Da li smo naučili živeti u kapsuli i Ljudi znaju samo ono što im se kaže – to je više nego odgovarajuća podrška za Kebrino neumorno obrušavanje na sve što ograničava i unapred određuje pojedinca i njegovu posebnost. I upravo imajući to u vidu, nekoliko pesama na sredini albuma deluju kao da su „zalutale“. Pre svih, Samo ta ideja odvlači slušaoca u jednu drugačiju poetiku (ostvarivost ideje kao vrednost po sebi podrazumeva pragmatičnost koja je nesvojstvena ovom bendu). U najogoljenijoj Ti si samo promaja Obojeni program dozvoljava sebi da zvuči kao samo još jedan pravoverni punk bend, dok obrada ranog klasika U tvoj osmeh stane sve ne donosi mnogo toga uzbudljivog (reč je o bukvalnom „presvlačenju“).
Stvari dolaze na mesto već na sledećem koraku. U pesmama Svaka definicija gubitak je slobode i posebno u skrivenom dragulju albuma, Samo da ti kažem postalo je sve nevidljivo, bend u punoj meri koristi prednosti novog vozila koje počiva na rifu i ritmu) i zvuči istovremeno garažno ali i kao izvrnuti pop.
U celini gledano, sam zvuk albuma, energija koja ga nosi, minimalna produkcija, a pre svega neprestano zarazno pulsiranje bubnjeva, odaje zanesenost dvadesetogodišnjaka spremnih da dokažu svetu da nije u pravu. I zato, iako možda na njemu nije baš sve na mestu (tačnije, iako pati od viškova), Kako to misliš: mi nesporno ima ono najvažnije za zdravlje – više je nego dovoljno lud da bi poneo epitet Obojeni program.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari