Dodirni me slučajno

Negde u sam osvit ratova devedesetih Massimu Saviću se ukazala sjajna prilika da redefiniše i preinači svoj stil i muzičku pojavu; nakon art-pop početaka u bendu Dorian Gray i već tada veoma iritatno dugog niza saharinskih neo-šlagera sa potpisom Zrinka Tutića, Massimo Savić se obreo na koti koja je potirala njegovu osobenost. Za prestižniji deo muzičke javnosti Massimo Savić je predstavljao tek nešto umiveniju, mlađu i nebrkatu varijantu Miše Kovača a pesma Ovisan o tvojoj ljubavi Zorana Vračevića Vrača u tom trenutku predstavljala je mogućnost iskoraka u savremeniji i smisleniji muzički izraz. Vračević se osamdesetih pokazao producentskim radom na projektu Šizike (novi milenijum ga je, doduše, odveo put saradnje sa Lunom Čede Čvorka i zapaženom ulogom na London Remix ekstravaganci Cece Ražnatović, ali to je već neka druga priča), a pomenuta numera se činila kao inovativan, zavodljiv i uspeo primer savremenog plesnog popa, a to je teren na kom bi Massimo imao šta da pokaže. Nastupili su ratovi, svi smo manje-više legli na rudu iznuđenih kompromisa i nemilih nužnosti, te se tako Massimu desila Benzina.

Novi mirnodopski milenijum Massimo je shvatio kao šansu za novi početak; odskočnu dasku predstavljale su uprizorene i njegovoj interpretaciji prilagođene obrade pop-rock klasika iz SFRJ  nasleđa. Tako se ovaj izvođač obreo, kako će vreme pokazati, a što  njegovi sve brojniji nastupi iznova i iznova potvrđuju, u domenu koji bi se mogao opisati kao ovdašnje viđenje adult oriented rocka/popa (dakle, pop zvuk koji cilja ka starijoj publici). U okvirima tog zabata pop-kulture stoga valja i odmeravati domete ovog njegovog novog albuma, uz ogradu da se pre toga moramo rastosiljati zablude da bi neko od ovdašnjih veterana (a Massimo Savić već svakako potpada kasti veterana pop-muzike ovih prostora)  mogao da nas iznenadi prevratničkim poduhvatom kakve su tokom poslednjih nekoliko decenija iznedravali Liza Minnelli, Shirley Bassey, pokojna Dusty Springfield ili Tom Jones, recimo.

Dodirni me slučajno je, dakle, još jedan Massimov ogled u u prethodnom pasusu pojašnjenom notnom kontekstu. Od prvog do poslednjeg tona ovo je album koji se obraća zrelijoj i smirenijoj publici posve predvidljivih muzičkih preferenci, te o ovom izdanju mora biti govoreno prvenstveno imajući u vidu njegovu funkcionalnost u odnosu na ono što Massimo danas predstavlja. Ovo je svirački znalački izvedena ploča, te kolekcija pesama kojima možda mahom manjka inovativnosti, ali koje istovremeno služe svrsi, još jednom pojašnjavajući Massimov sadašnji doživljaj muzike, kao i sada već potpuno utvrđenu reakciju publike na takvu njegovu ponudu. Premda numere u okviru ovog albuma (većim delom u produkciji neizostavnog Nikše Bratoša) ujedinjuje dozirano elegični ton i uglavnom srednji tempo, ovo je izdanje koje nije lišeno uspona i padova. 

Za počasno mesto je odabrana naslovna pesma (koju je autor Dino Muharemović raniji izvodio pod nazivom Bez daha) koja, ipak, u celini gledano ne uspeva da dosegne visove dramatičnosti koje Massimov vokal sugeriše; sličan cilj će, pak, ostvariti nešto skočnija Sretan put desetak minuta kasnije. Prospi riječi (duet sa Ninom Badrić) zastaje na tački očekivanog i poslovičnog, naredni duet (bleda i ravna numera Što bi mi bez nas sa Zoranom Predinom) predstavlja potpuno izlišan osvrt na opštu potrošenost i predaju generacija koje su sebi doživljavale kao presudne u širem istorijskom smislu. Daleko povoljniji utisak ostavlja duet sa Arsenom Dedićem Za jednom  kapi čistog života (po stihovima Gustava Krkleca) koji donosi fino iznenađenje u  vidu duhovitog i stihovima primerenog ragtime zvuka. 

Sa druge strane u pesmama poput Tišina i Laku noć, Krug u žitu (i u dobroj meri Bez uvrede) autori i izvođači pokazuju strastvenu uznetost nasleđem velikog Burta Bacharacha, i, dok, muzički deo predstavlja dostojanstven eho Bacharachove baštine, ovde ipak nedostaje Bacharachove odvažnosti i virtuoznosti na planu stiha. Osim ove tri-četiri, kao zadovoljavajuće izdvajaju se i Dedićeva Nemam vremena, nešto dinamičnija Iz jednog pogleda, te dramatična Gdje smo sad (koja u refrenu, doduše, previše zaliči na Pokoru Borisa Režaka) i koje ponajviše korespondiraju sa Massimovoj težnji ka glavntokovskom viđenju savremenog belcanta.

Dodirni me slučajno je primer onoga što nedostaje aktuelnoj srpskoj muzičkoj ponudi, te ne čudi topao i srčan prijem na koji Massimo nailazi (i) u ovoj svojoj stilskoj inkarnaciji, ali i mimo toga, ovo jeste album sasvim na mestu sa kojeg će Masssimo svakako koći da ubere nekoliko zgodnih i sigurnih koncerntnih tačaka za dane pred nama.