Tajni govor

Dugovečnost braka Holivuda i književnosti (barem onog njenog beletrističkog odeljka) je sada već aksiom. Bivalo je i biće u tom braku i uspona i padova, i pravih podviga duha i dosta razloga za sram, ali taj brak traje i traje. Naravno, kako se Holivud sve dublje ukopavao u rov pragmatičnosti i ekspresne svrsishodnosti, tamošnji kreativci su sve ređe prihvatali iole zahtevnije i, nazovimo to tako, zaumnije književnosti; već duže vreme su na ceni prvenstveno štiva koja u sebi nosi lako vidljiv štih jednostavnosti i bazične uzbudljivosti. Ali čemu podsećanje na ovu dobro znanu činjenicu na početku prikaza jednog knjiškog prikaza?

Naime, Dete 44, prethodni roman Toba Roba Smita je dosta brzo po objavljivanju bio kaparisan za holivudsko prepakivanje. Tapiju je položio niko drugi do neumorni teškaš iz tamošnje A lige – Ridli Skot (Blejd Raner - Istrebljivač, Osmi putnik, Telma i Luiz). I dok čekamo da vidimo kako će  nam to stariji od braće Skot prikazati prvu u serijalu misterija i poduhvata vrlog inspektora Lava Demidova, pred nama se obreo i drugi naslov u Smitovom nizu – roman Tajni govor (objavila Laguna, a prevela Eli Gilić).

Tajni govor jeste svojevrsni nastavak Deteta 44, ali se, da ne bude zabune, bez problema može čitati i kao zasebna priča. Nakon što je u Detetu 44 (takođe prisutnom u prevodu na srpski jezik i kod istog izdavača) ušao u trag krvoločnom ubici dece u Staljinovoj Rusiji, Demidov u Skrivenom govoru dobija još pipaviji zadatak. Naime, nakon navodno skrivenog govora Nikite Hruščova u kome se ovaj distancira od zločina  prethodnika mu Staljina i njegove vrhuške nad neistomišljenicima i prokazanim neprijateljima sistema, inspektor Lav Demidov, sada već skućen, porodični čovek sa odanom suprugom i dve usvojene kćerke, i njegovi saborci postaju meta odmazde i šire zavere iza koje stoje nedavno abolirane žrtve njegovog potkazivanja i progona.

Srećom po sebe i po roman, Tom Rob Smit se i ovaj put uzdržava od otvorene osude jednog tiranskog društva, nego poststaljinističku Rusiju koristi kao podatni kontekst da ispriča još jednu napetu i razmahanu priču o zločinu kao čestoj neumitnosti i neuništivom nagonu za samodržanju, nagonu koji pobeđuje i najcrnje okolnosti i neuslove. Nema spora, Tom Rob Smit je i takvoj i tako postavljenoj priči svoj na svome, te je i Tajni govor, premda  primetno nešto šire postavljen u odnosu na prethodni Smitov roman, oličenje dinamičnosti i promišljene upotrebe opštepoznatih konvencija žanra.

Smita možemo pohvaliti na račun još par uspelo izvedenih zahvata (sigurno vođenje dobrano usložnjene priče i zahtevnog zapleta sa dosta nepoznatih, te razborite karakterizacije). Istini za volju, mogu donekle da zasmetaju određeni delovi koji su dušu dali za štrihovanje (poput možda odveć detaljno opisane pobune zatočenika u gulagu na samom rubu Staljinove imperije), kao i činjenica da ruski junaci iz onog doba na mahove pokazuju svest koja je ipak primerenija savremenom anglosaksonsko-protestanskom duhu. 

Ipak, ako prenebregnemo činjenicu da Tom Rob Smit ovde otvoreno namiguje holivudskoj fabrici snova, pružajući svojoj priči konstrukciju tipičniju za savremeni žanrovski film raskošnijeg budžeta i krupnijih ambicija nego za literarno delo, ovaj roman figurira i kao primer gotovo odlično napisanog, maštovitog i neodoljivo dinamičnog kriminalističkog romana zanimljivih implikacija i intrigantnog pakovanja, što za ljubitelje žanra predstavlja čistu ćar u moru srodne ponude radova ne toliko veštih i ne toliko domišljatih autora.