Skrivena mana

Amerika je puna dobrih pisaca – to je neporecivi fakat. Ipak, imperiji to kanda nije dosta, te je kao i na polju filma, supersila vazda u potrazi za velikim autorima, velikim u razmerama te prostrane zemlje. Bivalo je u toj potrazi i ishitrenih pokušaja (poput epizode sa svojevrsnom kanonizacijom ipak toj tituli nedoraslog Kormaka Mekartija), ali među živućim i još uvek radinim autorima nekako se najbolje kotira Tomas Pinčon. Silne pohvale je Pinčon, to se nikako ne može poreći, svakako zaslužio na konto maestralne Objave broja 49 i odličnog prvenca V (oba su od pre par leta, zahvaljujući Čarobnoj knjizi, ponovo deo knjižarske ponude u Srbiji), a šanse mu pojačava i tajnovitost kojom se okružio (Pinčonove adrese su velika nepoznanica, a malo je i njegovih fotografija u poslednje tri-četiri decenije). Ali šta biva kada (očigledno) nevoljni kandidat za tu vrlu titulu kao novi roman ponudi svoje viđenje detektivskog štiva, vazda prezrenog od oficijelne/glavnotokovske kritike?

Na matičnom tržištu objavljen u avgustu 2009. godine, Pinčonova detektivska avantura naslovljena Skrivena mana (u izdanju Čarobne knjige i prevodu Nine Ivanović Mudžeke) od pre par meseci je dostupna i na srpskom jeziku. Mnoge je iznenadila Pinčonova odluka da se sada predstavi i detektivskim romanom, zapravo blagom parodijom ponajboljeg i /ili najbrže i najlakše prepoznatljivog iz nasleđa tog literarnog soja. Skrojen po očiglednom uzoru na ono znano iz opusa Dašijela Hameta i Rejmonda Čendlera, Skrivena mana jeste roman kao stvoren da zbunjuje. Ipak, čini se da je najcelishodnije ovoj Pinčonovoj ekstravaganci pristupiti imajući u vidu prvenstveno aršine dostupne za vaganje dometa detektivske liteature kojom se Pinčon u ovom slučaju znatno nadahnuo, a u odnosu na čije datosti hrli i da stvori dovoljno upadljiv otklon.

Skrivena mana svedena na nekoliko rečenica kojima valja predočiti radnju jeste tipski detektivski roman; glavni junak je privatni detektiv Dok Sportelo kome jednog damna dopadne da reši slučaj misterioznog nestanka bogatog pokrovitelja i sadašnje srodne duše svoje isprepadane bivše drage. Prvi otklon  u odnosu na očekivano sa stranica dela dva pomenuta književna genija Pinčon iznalazi u izmeštanju svog Doka Sportela u kontekst pobornika hippie životne filozofije. Taj zahvat mu o istom trošku omogućava da se pozabavi protokom vremena relaksiranim pogledom na  prevratničke sedamdesete godine prošlog veka. Šarene i turbulentne američke sedamdsete opstaju kao neprolazna inspiracija za mnoge koje pokreće naum da odgonetnu zagonetku američkog duha izniklog na očiglednom plodnom tlu mešavine vere u ponovni pokušaj, mitomanije i potrebe za stvaranjem  mitologijom po meri „najveće od svih nacija“.

Skrivena mana jeste zabavan roman, teško je ostati ravnodušan prema zaigranosti autora koji suvereno žonglira parodiranjem i iskrenim oduševljenjem nad mogućnostima izabrane formule; ipak, ovo jeste delo koje tu i tamo biva opterećeno nekoherentnošću, a pripovedni ritiam, opterećen počestim digresijama i referencama na znakovito iz miljea pop-kulturnog, ipak odudara i kaska za dokazano efektnog ritma iz vrhunskih dela američke detektivske literature kojom je Pinčon neosporno opčinjen. Ovome treba dodati i stavku u vidu nedovoljno fleksibilnog prevoda na srpski jezik. 

Mereno paramaterima za pozna dela velikih autora, Skrivena mana jeste uspelo štivo koje prevashodno pleni vitalnošću i poletom (ipak vremešnog) autora, kao detektivski roman ima šta da ponudi, ako stvari posmatramo iz vizure postmodernog doživljaja kanona, a može da posluži i kao zanimljiv i rečit uzorak iz istorije privatnih života te američke dekade, neosporne dragocene po svet umetnosti i popularne kulture u daleko širem smislu od polaznog.