Jednostavno i nostalgično, pa puta dva

ANTE TOMIĆ - Punoglavci (Rende)

Tomićevi Punoglavci imaju zanimljivu predistoriju plasmana koja dosta govori o sadašnjem trenutku susedskog i našeg poimanja liberalnog kapitalizma. Naime, Tomićevi Punoglavci su prvobitno bili plasirani kao dar uz tamošnje dnevne novine, a sve to uz podršku kompanije Podravka koja je naručila od Tomića roman u kome će se tu i tamo (ali dovoljno primetno) pominjati Podravkin proizvod Vegeta. Otud i prvobitni naziv Vegeta blues. Product placement, odnosno plasman proizvoda je tako predstavljan kao još jedan korak u sricanju abecede/azbuke istinski tržišne ekonomije, a Tomić je prihvatio izazov da, ostajući veran svom književnom svetonazoru i svom autorskom rukopisu, ispuni i pomalo čudne (a ovo tlu svakako još uvek neusvojene) zahteve poruočioca/sponzora. Srećom po ovaj sam kratki roman, Tomić je  napredujući ka cilju pokazao dovoljno mere i umešnosti da pomiri zadato i ono čemu prirodno lično gravitira.

Vegeta blues se tako reinkarnila u isti rukopis drugačijeg naslova – Punoglavci i u drugoj polovini 2011. godine se pojavila kao regularno književno izdanje. Veza sa Vegetom je tako pomerena sa koricama u domen implicitnog, a novo izdanje je pružilo priliku da se o Punoglavcima izrekne sud koji bi se ticao isključivo kvaliteta onoga predočenog među koricama ove knjižice. A na planu samog teksta Tomić i ovoga puta zaslužuje zadovoljavajući ocenu, iako je teško poreciva ocena da je reč o delu znatno skromnijih polaznih ambicija nego u slučajevima Tomićevih pređašnjih dela (Što je muškarac bez brkova, Ništa nas ne sme  iznenaditi, Čudo u Poskokovoj Dragoj...).

Ono što se nameće kao prvi i preovlađujući utisak po završetku čitanja ovog kratkog romana je šarmantnost iznetog, kao i gotovo neodoljiva nenametljivost priče i likova u njoj, baš kao i vešto baratanje motivom nostalgije ka danima utopijski bezbrižne SFRJ  svakodnevice u ponajboljim danima zajedničke istorije (ovde je reč o jednom letu u živortu jedne tinejdžerke koja sa svojim roditeljima posećuje babu i dedu u tihoj hrvatskoj varošici 1975. godine). Tomićev jezik je saobrazan izabranoj temi, kao i eri u kojoj je ona smeštena, a, sasvim očekivano, Tomić se dosta dobro snašao u rekreiranju zlatnih dana samoupravljačkog socijalizma jugoslovenskog podtipa, na pravim mestima garnirajući priču prepoznatljivim i većini dragim simbolima tog vremena. Iako, kao što je to objašnjeno u uvodu ovog dela teksta,  je ovde reč o svojevrsnoj narudžbini, odnosno tekstu skrojenom prema zahtevu spoznora, Tomićevi Punoglavci plene nepatvorenošću dominantne emocije u ovoj priči o letu koje je, kako to često biva slučaj sa primercima omladinske i/ili nostalgične literature, zapravo prvi nagoveštaj sazrevanja i tegoba koje ga neizostavno prate. Ante Tomić, i inače ne toliko sklon postmodernij literarnoj bižuteriji i akrobatici, ovde delikatno i znalački koristi jednostavnost kao potentno stilsko sredstvo, te se njegovi Punoglavci mogu pohvaliti i kao primer uravnoteženosti sadržaja i književnog izraza.

KOLUM TOUBIN - Bruklin (Laguna)

Značajno više ambicije, a slične stilske preokupacije pokazuje  mnogo puta nagrađivani i sada već višestruko potvrđivani irski prozaista Kolum Toubin u svom romanu Bruklin. Mora se, međutim, priznati da , u odnosu na Tomića, Tobin pokazuje više konsekventnosti u krajnjoj izradi, kao i da je cilj koji je sam sebi odredio na upadljivo višoj koti. Ipak, nema sumnje da ova dva dela, sem donekle srodnog vremenskog okvira, ujedinjuje i vidljivo potencirana jednostavnost kao nesumnjivo viši autorski koncept. 

Bruklin je priča o putovanju i evoluciji sramežljive, a veoma bistre devojke iz Irske šezdesetih godina koja dospeva u Bruklin gde lagano i, reklo bi se bez uočljivijeg upinjanja, lagano sebi krči put ka lagodnijim životnim pozicijamaod onih u irskoj zabiti. Ona u Bruklinu stiče nove prijateljice, spoznaje sebe kao ženu, nastavlja školovanje, upoznaje brižnog i vrednog momka ozbiljnih namera, istovremeno preispitujući svoj odnos prema onome što je ostavila za sobom u rodnoj Irskoj. Kolum Toubin sasvim svesno svoju priču postavlja kao povest bez mnogo nepoznatih i dosta dosledno ogoljava ovaj prikaz prelaza iz mladosti u odraslo doba svega suvišnog, što mu otvara put da se u potpunosti posveti detaljnom i strpljivom senčenju portreta promena i emocionalne evolucije unutar jedne ipak tanane duše na raskrnici između suđenog i privlačnog.

Ta suptilnost Toubinu omogućava da ovu priču u kojoj se svakodnevno dovodi na nivo ritualnog neizostavno dovode do nimalo usiljeno uzbudljive završnice u kojoj se pred glavnom junakinjom otvaraju oprečne mogućnosti i tokom koje, zahvaljujući umeću pripovedača, čitalac počinje, sve u skladu sa svojim doživljajem sveta i moralnosti, da strepi nad narednim koracima heroine ove priče. Toubin samopuzdano i, nema sumnje, dosta rigidno, prati samoizabrani put izaražene jednostavnosti kao nesumnjivo savršene mere za ovu povest čiji je autor prvenstveno zagledan u ravan emocija. Zahvaljujući tome, Toubinov Bruklin lako i bez pogubnih posledica odbacuje balast stilske vežbe, izrastajući u tihi, ali značajni trijumf autora koji je ovu svoju pripovedalčku epizodu doveo do dvojako srećnog kraja – priča deluje uverljivo na planu emocije, a stilska konsekvetnost u vidu uravnotežene i precizne jednostavnosti naprosto mami reči hvale za vrlog čoveka od pera.