Razmišljanja o morskoj Veneri – Vodič po krajoliku Rodosa

Na zbilja uvredljiv predlog nekog od nemačkih evro-jurišnika da bi Grčka pitanje svog finansijskog sunovrata mogla da reši rasprodajom nekih od mnogobrojnih ostrva, reditelj Žan-Lik Godar je rezignirano ustvrdio da bi Evropa, imajući u vidu značaj helenske kulture na širu evropsku civilizaciju, trebalo da doveka Grčkoj plaća autorska prava. Sličnu srčanost i opijenost grčkim krajolicima i dalekosežnim uticajem helenskog nasleđa na savremenu Evropu i svet kanda je ponukala i Lorensa Darela da dobar deo svog književnog opusa posveti izučavanju grčkih krajolika.

Tako su se nakon Grčkih ostrva u prevodu na srpski, a ponovo u izdanju lozničkog Karposa pojavila još dva Darelova putopisa na grčke teme – Razmišljanja o morskoj Veneri – Vodič po krajoliku Rodosa i Gorki limunovi Kipra. Darel, autor znamenitog Aleksandrijskog kvarteta (koji se, uzgred budi rečeno, ponovo pojavio u ponudi srpskih knjižara, u novom prevodu i u obliku četvoroknjižja), nikada nije pokušao da zatomi ili relativizuje svoju fasciniranost svetom Mediterana, a posebno grčkim kutkom Evrope. Sasvim prirodno, stvari tako stoje i u slučaju putopisa Razmišljanja o morskoj Veneri (u prevodu Sonje Vasiljević) u kom je Darel u literarnom smislu dao oduška svojoj ljubavi ka krajolicima, istorijatu i dominantnim naravima grčkog Rodosa. 

Sa današnje tačke gledišta Darelova nepatvortena zanetost egzotikom i magijom grčkog sveta deluje pomalo nestvarno i bajkoliko. Ali upravo taj zanos izdvaja i ovaj njegov putopis od hladnog, uglavnom ciniočnog i na puke fakte usresređenog pristupa pisanju putopisa kakav srećemo u radovima skorašnjih i/ili ovomilenijumskih autora. Darel je na gotovo detinji način uznet lepotama i baštinom ratom (putopis se tiče njegovog boravka na Rodosu po okončanju Drugog svetskog rata, kada je tamo boravio u svojstvu nadzornika ponovnog uspostavljanja novinsko-štamparske delatnosti u okviru savezničkih/oslobodilačkih snaga) opustošenog, ako ne i devastiranog Rodosa. 

Na uvodnim stranicama ove proze Darel kreće od fenomena, a po nekim izvorima i bolesti u stručnoj literaturi zavedenog pod nazivom islomanija, koju pojašnjava kao retku, ali ni u kom slučaju nepoznatu duhovnu boljku. Naime „postoje ljudi... koji ostrva smatraju na nekim način neodoljivim. Sama svest o tome da se nalaze na ostrvu, malenom svetu opkoljenom morem, ispunjava ih neopisivim zanosom.,“ Darel potom dodaje da ga je, osim već evidentne islomanije,  na put na Rodos navela i želja da vidi „da li je ambijent Grčke preživeo rat, da li je još uvek stvarnost zasnovana u krajoliku i ljudima...“.

Otud Razmišljanja o morskoj Veneri samo uslovno treba shvatiti kao putpis; Darel ovde pruža i upadljiv narativ karakterističan za romane, a to čini pre svega fokusirajući se na prikaze i pokušaj da se razumeju naravi njegovih saboraca, mahom krasotama Rodosa ponesenih islomana, ali i lokalnog stanovništva. Opisujući jedan od perifernih likova Darel zapravo govori dosta i o sebi u tom periodu svoje uzbudljive i ispunjene egzistencije u opšte nevreme; naime, govoreći o austrijskom grnčaru koji je spokoj i neiscrpni izvor nadahnuća našao na Rodosu, Darel dijagnosticira da je samoizgnani Austrijanac zapravo „duhovni aristokrata – ubogi umetnik koji ne čezne ni za čim, osim za prilikom da stvara.“

Darelova vera u ipak preovlađujući svet lepote i njome inspirisane umetnosti i usresređenijim današnjim čitaocima može delovati kao naivni konstrukt, njegovom prikazu teme možda manjka egzaktnosti i za putopise nužne činjenične egzaktnosti, ali takođe je očigledno da je i ovde, baš kao i u pomenutim Grčkim ostrvima, reč o književnosti u čistom smislu, te da su pred nama stranice istinske lepote jezika, nesputano inspirisanog grčkim adresama. Imajući to u vidu, a i sve osnovaniju, a veoma duhovitu dijagnozu „Gori Grčka, Srbija se krčka!“, Darelov putpois o Rodosu se čini kao savršena proza za nadolazeću zimu i nastupajući novi udar krize koju nismo skrivili, ali koju ćemo morati da nekako istrpimo.