Poslednji vukodlak

Glen Dankan u svom rezimeu ima već osam romana (najpoznatiji od njih, Ja, Lucifer iz 2003. godine, viđen je za filmsku adaptaciju). Imajući to u vidu, ne čudi da je njegovo najnovije literarno čedo, Poslednji vukodlak (Laguna, 2011, prevod: Goran Skrobonja), napisano sigurnom rukom. Dankan stvara fluidnu priču koja kombinuje nasleđe škole tvrdog američkog krimića i natprirodni horor.

Uticaj Rejmonda Čendlera je očigledan. I to ne samo zbog toga što je pripovedanje u prvom licu dato iz vizure melanholičnog i u život razočarnog naratora koji prezimenom i duhovnim sklopom podseća na legendarnog protagonistu Velikog sna i Zbogom, lepojko. Ima tu još sličnosti. Svet Poslednjeg vukodlaka je krcat živopisnim epizodnim likovima koji podsećaju na one koje možemo sresti u Los Anđelesu iz Čendlerovih romana i priča. Dankan prati shemu koju je njegov američki kolega zacrtao mnogo decenija ranije, pa se priča, kako radnja odmiče, se sve više zapetljava. Marlou za petama nije samo SOKOF (Svetska organizacija za kontrolu okultnih fenomena), već se poteri priključuju beskrupulozna bogatašica Žaklina Delon, njen psihotični bivši ljubavnik Pol Kloke, kao i dobro organizovani vampiri koji su otkrili da ugriz vukodlaka povećava njihovu otpornost na sunčevu svetlost.

Imajući u vidu postavku (svet u kome obitavaju vukodlaci, vampiri i druga natprirodna bića + ljubavna priča koja se, sa pojavom Talule Demetriju, rasplamsava u drugom delu romana), Poslednji vukodlak na nivou sinopsisa dosta podseća na urbanu fantastiku, popularni podžanr u okviru koga stvaraju autori kao što su Šarlin Haris (Mrtav pre mraka) ili Kim Harison (Mrtva si, veštice!). Ali to je samo privid. Dankan nema nameru da svoj roman zašećeri, već servira jednu brutalnu avanturu u kojoj sve pršti od nasilja (pojedini prizori iznenađuju svojom eksplicitnošću) i seksa (vukodlaci imaju pojačanu seksualnu želju, pa Marlou svako malo dobija potrebu da zadovolji svoj libido). U centru svega je dva veka star Džejkob Marlou (u Dankanovoj varijanti mita vukodlaci žive po 400 godina i zadržavaju fizički izgled koji su imali u trenutku kada su bili preobraženi) i njegova fascinantna ambivalentnost. Za vreme punog meseca Džejkob postaje zver koja svoje žrtve proždire u slast, ali ova „nesavršenost“ ne umanjuje njegovu ljudskost. Naprotiv, ona je samo podvlači, ističe. Krhkost ljudskog morala i borba dobra i zla unutar jedinke su sastavni deo Poslednjeg vukodlaka.

Dankan je kvalitetan pisac, to nije sporno, odlično barata rečima,  ali posle izvesnog vremena postaje jasno da je njegov stil previše ambiciozan za tematiku koju je odabrao. U biti, Poslednji vukodlak je pre svega jedna sočna pulp priča koja treba da vas dobro prodrma i zabavi. Imajući to u vidu, Dankan se previše upinje da pokaže svoje spisateljske moći. Na primer, nije bilo potrebno opterećivati narativ brojnim retrospekcijama koje posle izvesnog vremena počinju da zamaraju i previše retardiraju prospektivni tok - uz određena skraćivanja i prekrajanja, Poslednji vukodlak bi prodisao punim plućima. Završnica sadrži zigot nastavka, što signalizira da autor nije protivan da avanturu produži. Vukodlaci su previše važan deo horor nasleđa da bi bili tek tako istrebljeni.