Šećerni Kremlj

Ni Rusija nije što je nekad bila. Pre desetak godina svako novoobjavljeno delo Vladimira Sorokina bilo je dobar povod da se neistomišljenici okupe u protestnu šetnju u čijem bi finišu priredili  malu lomaču na kojoj bi ritualno (protiv uroka, valjda) spalili knjige omraženog provokatora. Danas su takve reakcije utihnule, Sorokin i dalje piše i objavljuje, i dalje se strastveno obrušava na ono što smatra pogubnim za majčicu Rusiju, ali protivnici su kanda našli novi vid rekreacije, a za njegova dela umesto lomača sada se tu i tamo nađe i poneka nagrada na domaćem terenu.

Ono što čitateljstvo daleko više zanima - oštrica Sorokinovog (katkad pravedničkog) besa nije otupela; on i dalje sa nesmanjenom žestinom nasrće na sve ono što smatra izvitoperenim i nedopustivim u rodnoj zemlji, tako očito umornoj od istorije i često izneveravane tradicije. Sudeći po žestu koji naprosto kulja sa stranica Šećernog Kremlja (ponovo izdanje Geopoetike, ovoga puta u prevodu Mirjane Grbić), malo toga se promenilo u Rusiji, ali i doživljaju sveta i otadžbine kod samog Sorokina.

Šećerni Kremlj se u neku ruku direktno nadovezuje na svet i stil Dana opričnika, a Sorokin se i ovog puta bavi posledicama poimanja sveta i geopolitike predočenim u prethodnom izdanju. Ponovo je u fokusu Rusija u bliskoj budućnosti, a Sorokinova odlučnost i bes ostavljaju malo prostora za sumnju da on zbilja baš i jedino tako ne vidi fatum ove velike države i zapravo samobitne civilizacije pune uslovnosti i specifičnosti. Zapadni zid, pominjan i nagoveštavan u Danu opričnika, je sagrađen, samoizolovana Rusija je potonula još koju stotinu istorijskih milja u mulj i mrak despotije, nakaradno shvaćenog i primenjenog tradicionalizna, solipsističkog folklorizma i poništenja osnovnih ljudskih prava.

Sorokinova Rusija sa ekonomski ojačalom vrhuškom i jednako obespravljenim i ubogim plebesom u Šećernom Kremlju prikazana je u više pojavnih oblika i sa podosta živopisnih ilustracija kojima Sorokin potcrtava svoju tezu da zemlji takvog ustrojstva naprosto pomoći nema. Da bi ostvario samopostavljeni cilj Vladimir Sorokin poseže za dosta širokom lepezom stilskih sredstava i književnih žanrova; autor se ovde odlučio za oponašanje zakonitosti starovremenskih ruskih bajki, ali i dramskog/pozorišnog teksta, onirističke pasaže,  nasleđe tamošnje fantastične proze, starinske satire bulgakovljevskog tipa, epistolarnu formu, uparađenu verziju ključnih odrednica sovjetskog radničkog romana... a sve sa naumom da na što upečatljiviji književni način ukaže na teško promenljivo stanje stvari. I stanje ruskog duha. Otud i okvirni koncept u vidu zajedničkog imenitelja – šećerne mini-verzije Kremlja koja šeta kroz priče, pružajući utehu za čemer svakodnevice, potonuće u neizbežni samozaborav i/ili, pak,  nezasluženu utehu.

Na planu jezika, neologizama je ovde manje, ali u dovoljno mahova Sorokin sladostrasno rabi dovoljno maštovite jezičke igrarije (poput novokovanice "interDA" kao odgovora na mrski zapadnjački izraz internet). Šećerni Kremlj je delo autora koji je došao do kote nužne samokontrole, te se Sorokin ovde potpuno dobrovoljno odriče svih suvišnih jezičkih egzibicija koje bi zamutile pogled na ono što on smatra najvažnijim i koje bi možda delovale izlišno i pogubno po već apsurdima i bizarnostima opterećeno tkivo priča u ovoj zbirci.

Iako je, barem na uzorku dosadašnjih prevoda na srpski jezik, posve jasno da se ne radi o piscima istog kalibra i značaja, po silini sa kojom se obrušava na društvo u kom bitiše i koje ga u velikoj meri određuje Sorokin bi mogao biti doveden u nešto tiše izrečeno poređenje sa ne toliko stilskim bliskim Tomasom Bernhardom. U oba slučaja srdita mržnja u više navrata dovedena do paroksizma zapravo krije ljubav, recimo, iskazanu drugačijim sredstvima. A sve prave ljubavi su čudne i hitro izmiču racionalističkim uproštavanjima.