Galerijeve vatre

Galerijeve vatre su još jedna stanica na dugom i istrajnom putu sa ciljem pronalaženje modusa koji će pomiriti ukus šire publike i sklonosti samog autora ka zahtevnijoj i kvalitetnijoj prozi. Cilj sasvim na mestu, a Miomiru Petroviću se upornost i iskrena vezanost za lepu književnost nikako ne mogu osporiti. Ni u ovoj epizodi Petrović ne uspeva da ostvari samozacrtani cilj, ali se mora primetiti da mu je sve bliži, a da njegova proza ne gubi na opštoj dostojanstvenosti kako ovaj boj odmiče.

Nakon svog zasad najboljeg proznog rada, Persijskog ogledala (koje je vrlo dobro funkcionisalo na teritoriji spoja intimističke proze, potencirane kontemplativnosti i geopoetičnosti) i promene izdavača koja je usledila nekoliko godina potom (Petrović se iz elitističke Geopoetike prebacio u Lagunu koja cilja ka brojnijoj i šarolikoj čitalačkoj publici), Petrović se odvažio u gorepomenutu misiju. Kao prethodnik i uzor u ovoj fazi mogao bi biti naveden Borislav Pekić (iz žanrovski profilisanije faze), a kao najuspelije delo valja navesti Lisičje ludilo u kom je došlo do fuzije sa srećnim ishodom između lične drame i motiva likantropije.

Sada, gotovo deceniju kasnije Miomir Petrović, poput svog nekadašnjeg izdavača Vladislava Bajca, plodno tle za svoje pripovedačke opsesije nalazi u dubokoj prošlosti, lično se po prvi put u potpunosti lišavajući fona sadašnjosti (Petrovićeva prethodna dela nastala u ovom milenijumu mahom su bila sprovedena u vidu temporalne pletenice u kojoj su se preplitali događaji iz daleke ili dalje prošlosti i dimenzija ovog našeg turbulentnog sada). Autor se u slučaju svog najnovijeg romana, dakle, u potpunosti prepušta potencijalima priče smeštene u daleki pluskvamperfekat, tačnije u doba starorimske vladavine, a sve to na prostorima današnje Srbije.

Petrović i ovde bira ispovedni ton i naraciju u prvom licu, a fokus priče tiče se vrlog i hrabrog ratnika  koji, nošen osvetničkim gnevom (usled pokolja porodice i to u trenutku kada se opredelio za mirnodopsku egzistenciju), stiže u Felix Romulijanu kako bi ubio svog nekadašnjeg vojskovođu i ratnog druga rimskog imperatora Valerija. Osvetnik zatiče taj kraj u stanju ubrzanog raspada, a svoju metu u dubinama paranoidnog ludila i ubilačkog žesta usled pojave prvih sledbenika tada nove hrišćanske vere i dvorskih spletki sa mnogo nepoznatih.

Ovaj Petrovićev roman nikako nije bez smisla, niti se mnogo toga da zameriti njegovom stilu i pripovednoj tehnici. Problem nastaje, kao i dosta puta do sada u slučaju Miomira Petrovića, u autorovoj suštinskoj pretencioznosti koja bitno i neizostavno određuje njegovu prozu, čak i kada se prihvati mnogo puta obrađenih i u biti implicitno trivijalnih tema. Tu dolazi do očigledne kolizije između sadržaja i autorovog pristupa.

Osim toga, Petrovićevim Galerijevim vatrama nedostaje suštinska drama, a to je posledica stilske razmahanosti i, čini se, pomalo neopreznog posezanja za elipsama i retrospekcijama koje jesu primerene ispovednoj postavci romana, ali koje istovremeno u više navrata značajno usporavaju prirodan ritam priče o osveti koju nije baš tako lako ostvariti.

Ipak, mimo tih zamerki, valja istaći da je u celini utisak o Galerijevim vatrama ipak pozitivan. I dalje prija Petrovićeva strasna briga za stil i jezik, kao i sasvim ispravna vera u moć detalja. Uostalom, pretencioznost se može posmatrati i kao valjan sinonim za ambicioznost. Na planu ambicioznosti Petrović lako osvaja pohvale, a upravo je to dimenzija koja nedostaje ogromnom delu aktuelne srpske proze.