Surfing the Void

Pre nekoliko godina, dok su čitali futurističke manifeste, sci-fi romane i učili kako da sviraju gitare, trojica college drop outsa verovatno nisu ni planirali da svojim prvencem Myths of the near future toliko zatalasaju ustajale muzičke vode. Ta ploča nije promenila svet, ali je pružila muzičkim novinarima šansu da izmisle novi žanr, polemišu o tome kako je moguće da Amy Winehouse nije te godine odnela kući Mercury nagradu i pišu gomile članaka o (ne)kvalitetu ne samo Klaxonsa, već i gomile bendova koja je iznikla kao pečurke posle kiše nakon što su oni probili nu-rave led.

Novi album je najavljen još početkom 2009, i to ponovo u produkciji Jamesa Forda, producenta Mitova i povremeno bubnjara na prvencu Klaxonsa. Međutim, Polydor Records odbija drugi album, deklarisavši ga kao „previše eksperimentalan“. Tada u priču ulazi Ross Robinson, američki producent (Korn, Sepultura, Soulfly, Slipknot...) koji je ponovo producirao već gotove pesme.

Konačni rezultat: dugo očekivana ploča koja je definitivno surfuje prazninama koje su Myths of the near future ostavili iza sebe.

Forma albuma je poštovana do tančina: gotovo identično trajanje oba albuma (ako oduzmemo tišinu iz jahača apokalipse), očigledna podela na A i B stranu, ali tu prestaju sve sličnosti sa prvencem dok slabosti Surfing the Void isplivavaju na površinu.

Novi Klaxons zvuče smirenije, zauzdanije, bez klavijaturno-gitarsko-vokalno-efektivnih eksplozija koje su nas terale da skačemo do iznemoglosti iako nismo razumeli ni reč iz Reynoldsovih usta.

Sada, imamo svega 2 do 3 potencijalna radijsko-koncertna hita (Echoes, The Same Space, Surfing The Void) koja, jedan za drugim, i otvaraju ploču ulivajući lažnu nadu da ćemo se dobro provesti surfujući narednih pola sata. Međutim, ove pesme gube na domaćem terenu od strane neprevaziđenih Golden Skans, It’s not over yet, Atlantis to Interzone, Gravity’s Rainbow, Magick itd.

U ostatku albuma Klaxons zvuče pomalo umorno i zbunjeno u pokušaju da ostanu verni svojim korenima dok im jednolične i preduge pop melodije to jednostavno ne dozvoljavaju. Ross Robynson je trebalo da pusti momke da odvrnu pojačala na maximum i besne na klavijaturama i bubnjevima kao pre. Jedino još Valley of the calm trees i Flashover imaju sjaj i snagu koji se obično vezuju za Klaxons.

Na albumu ne manjka futurističkih metafora na koje smo navikli (šta dođavola predstavlja Myriads of silver discs?), mada je Reynolds ovde više fokusiran na svemir i odnos prostora i vremena. Novina su pesme o samopreispitivanju (Surfing The Void i Future Memories) i o ljubavi (Venusia i Twin Flames).

Teško je prevazići onakav prvenac, ogroman hype, polemike, osude i pohvale koje su usledile nakon Myths, a promena producenta u poslednjem trenutku nije puno pomogla bendu. Surfing The Void je tu da nam, uz Mitove, pomogne da se strpimo do trećeg albuma. Tada Klaxons definitvno moraju da izađu na popravni, ne bi li ostali upamćeni kao one-album-wonder i bend koji se dobro zeza dok na koncertima prave neverovatnu atmosferu obaveznim bacanjem u publiku dok se zidovi i ljudi znoje, sa osmehom na licima.