A-Lex

 

U svetu heavy metala “dinosaurusi” najlakše preživljavaju, jer je privrženost fanova toliko fanatična da je često dovoljno drljati jedan jedini rif kroz čitavu karijeru i uvek iznova proživljavati mladost. Najveći brazilski (i južnoamerički) teškogitarski sastav život, ipak, nije mazio.

Nakon odlaska frontmena i maskote Maxa Cavalere u potragu za boljom sudbom, drastičnog skretanja s prepoznatljivog death/thrash kursa i osetnog pada kreativnosti, retko ko je verovao da Sepultura neće nestati s metalnog radara. Predviđanja su se donekle pokazala tačnim, jer se ostatak ekipe s gorostasnom zamenom u vidu Amerikanca Derricka Greena sve dublje upuštao u hardcore vode, zamenjujući kompleksne rifove iskonskim gruvom.

Ali, uprkos brojnim kritikama dobrog dela starih tvrdokornih pristalica, Sepultura se u novom miljeu snašla daleko bolje od Maxovog jednoličnog i kvazieksperimentalnog jump-mothafucka produkta Soulfly. Takav rezultat se može pripisati kompozitorskoj trezvenosti Andreasa Kissera, gitariste čiji udeo ni u zlatnom dobu nije bio zanemarljiv, i koji se u novijem periodu pokazao kao dominantna kreativna figura. Naravno, Sepultura je u toj post-Max fazi imala markantne promašaje (najupečatljiviji je album Nation iz 2001), što je sastavni deo diskografije skoro svakog benda koji ne želi da tapka u mestu i živi od stare slave.  

Upravo se u tom nastojanju i nalazi glavni problem s kojim se Brazilci suočavaju u poslednjih 15-ak godina. Naime, u udaljavanju od metala se potpuno rasula njihova verna publika koja ih je slepo pratila u ranom periodu (od debija Morbrid Visions, 1986, do magnum opusa Arise, 1991) i koja Greenove hardcoreovske povike doživljava kao nedopustivu abominaciju. S druge strane, Sepultura se jeftinim brejkovima i hukovima nikada nije dodvoravala hard/metalcore masama, te je logično da nije stekla popularnost kao Soulfly u područjima gde se svaki trend širi poput gube u srednjem veku.

Zbog toga su nekadašnje metal ikone danas prinuđene da sviraju kao predgrupa In Flamesu i sličnima, i da posmatraju kako za vreme njihovog nastupa gro klinaca visi na prodajnom štandu zvezda večeri.   

Stvar je, dakle, savršeno jasna i kad je u pitanju 11. ploča, i nikakav koncept, ovog puta baziran na knjizi/ filmu Paklena pomorandža, kao ni onaj prethodni o Božanstvenoj komediji, ne može da privuče nekoga ko je, na primer, odrastao uz Beneath The Remains (1989). Čak ni rastanak s preostalim bratom Cavalera nije toliko značajan, jer je Ig(g)or već dugo pokazivao simptome letargije (koji su krajnju potvrdu dobili u projektu Cavalera Conspiracy), a i njegova zamena Jean Dolabella se sasvim pristojno snašao u ulozi novog bubnjara.

Dalo bi se, međutim, očekivati da nakon definitivnog raskida s braćom (u okviru koga je isplivalo i dosta zle krvi) Sepultura sa sada već dovoljno uhodanim Derrickom proizvede kreativni vrhunac svoje metalizirane HC epohe. No, sam pogled na broj pesama (čitavih 18!) ne uliva nadu, jer nagoveštava da je, kao što je to bio slučaj i sa Against (1998), album ispresecan gomilom instrumentala i intermeca, s tim što ovog puta oni nisu tako smisleni i samo dodatno opterećuju već zamornu koncepciju.

A-Lex je brži i žešći od nekolicine prethodnih radova, što navodi na pomisao da sada, kada su se ratosiljali osnivača, Andreas, Paolo Jr. i drugovi žele da odgovore na braćin mlitav pokušaj rekreiranja ranih dana prošlogodišnjim ostvarenjem Inflikted. U tom prepucavanju jedino trpi zaostavština Sepulture, koja se kroz isprazne i dosadne pesme neoprostivo degradira.

We've Lost You (latin Grammy, 2008)

U fundamentalni promašaj spada stravična interpretacija Betovenove Ode radosti, koja bi se mogla opravdati jedino u slučaju da su Brazilci njome želeli da iskažu emocije prema Evropskoj uniji, koje, sudeći po izvedbi, idu do teške mržnje.   

Umesto da se posvete razvijanju sazvučja koja su im u drugom poglavlju karijere donela status grupe koja se ne ponavlja, makar ponekad zvučala i loše, metalci iz Belo Horizontea i korpulentni momak iz Klivlenda ponovo daju prvenstvo thrash metal zvuku, u kome realno nemaju više šta da traže. Iako se može naleteti na poneku solidnu ideju, krajnji dojam je prilično gorak, jer proizvodi ono što i publika i bend najmanje žele – setno podseća na to kakva je Sepultura nekad bila i koliko su današnji dometi skromniji.

Povezano:

• Božanstvena pomorandža, Prikaz koncerta u SKC-u (2009)
• Smrt iz džungle, Ritam arhiva (1994)

Audio:

• Sepultura MySpace