Odustavši od otvorene političnosti Neon Bible, Arcade Fire isporučuju odličan album koji osim već očekivanom muzičkom kompetencijom osvajaju iskrenošću introspekcije koje su se hrabro prihvatili
Pre neki dan Jack White je, zbog mlake reakcije tokom svog nastupa, srčano isprozivao prisutne hipstere, a, kako to obično i biva, besna reakcija je dobila na žestini usled spoznaje da je i onaj ko bljuje vatru manje-više deo istog okruženja. A razračunavanje sa vlastitim utvarama, vazda je iniciralo nastanak odličnih rock albuma. Negde na toj koti ovog leta zatičemo i Arcade Fire sa novim izdanjem The Suburbs.
Sa neporecivim pokrićem hvaljeni debi (Funeral) nam je predstavio mnogoljudnu ekipu montrealskih muzičara koja već na toj ranoj tački kreativne evolucije ima šta (novo) da kaže i zna kako to da iznese. Spojivši punk srditost (zauzdanu i impliciranu, a time i dragoceniju po čitavu priču) i sklonost ka simfoničnoj uglađenosti znalački odsviranih nota, Arcade Fire su istakli ozbiljnu kandidaturu za titulu sledećeg velikog benda. Usledio je vešto urađen drugi album Neon Bible koji je, pak, posrtao pod nepotrebnim teretom otvorenog političkog aktivizma i mesijanske potrebe da se ukaže na velike istine o ustrojstvu ovog nepravednog sveta, istina kojih su svi iole misleći svakako već poodavno svesni.
Srećom, stvari su došle na svoje – Montrealci su shvatili poentu prethodne lekcije, te su ovim izdanjem promenili smer kretanja i na nivou tekstualnog dela priče (sam notni deo retko ko i retko kada je uopšte i dovodio pod znak pitanja) stupili u prividno mirnije vode introspekcije. Koja na prvu loptu možda i nije preterano odvažan zahvat, ali često se ispostavi da je na duže staze dobit koju ona nosi višestruka. A baš tako stvari stoje i sa trećim albumom Arcade Fire.
Umesto krupnih poruka i izraubovanih istina Arcade Fire nam ovde nude gotovo, pa konceptualan album sa čak 16 pesama koje se sve do poslednje bave temama porodičnog ustrojstva, ličnim utvarama, razočaranjima i posledičnom tugom za mladošću koja odlazi pre no što se stiglo i uživati u njenim darovima. To je jasno predočeno u izuzetnoj naslovnoj pesmi u kojoj AF na tragu post-surf pop zvuka The Thrills omamljujuće čistote lamentiraju na temu odrastanja koje nas nagoni da želimo stvari koje smo u mladalačkom žestu glasno i strastveno prezirali. U tom smislu, već na uzorku prvih pet minuta, postaje jasno da je ovaj album zapravo neposredni nastavak prvenca Funeral.
A The Suburbs se u velikoj meri naslanja na radove i svetonazor velikog Brucea Springsteena, i to su mnogi brzo prepoznali kao ključ neophodan za pristupanje ovoj priči. Nekada je taj uticaj očigledniji, kao što je slučaj sa zanosno iskrenom City Of No Children, a nekada je implicitniji kao u numerama Ready To Start i Empty Room koji ispod sloja melanholije (na primeru prve) i buke (na primeru druge) nosi jasnu ustrojenost zdravog AOR zvuka. Springsteen je, međutim, još više prisutan na idejnom i na planu preovlađujućeg tona čitavog albuma, posebno kroz prizore spoznaje sveta tokom vožnje opustelim putevima i gradova urušenih pod teretom nerezonskih ambicija ne tako daleke, a nesumnjivo bolje prošlosti.
A ambicija, ali ona daleko zdravija i bliža zdravom razumu i preciznoj spoznaji vlastitih mogućnosti, osim pominjanih idejno-tekstualnih odrednica čini kičmu ovog uspelog izdanja.
Osim Springsteenove zaostavštine, krvotok The Suburbs donosi i upadljive tragove zvukova tipičnih za brojne druge preteče – Byrds (u Suburban War i Wasted Hours), Depeche Mode (u electro delovima Sprawl II), Cure (Modern Man), Blondie (Sprawl II), James (Half Light II i We Used to Wait)... A Month of May pruža nenadanu posetu notnom sazvežđu starovremenskog punka, dok Rococo nudi nekoliko minuta intrigantnog, donekle podivljalog chamber popa. Ambicioznost kao značajnu odliku ove ploče dokazuju i diptisi Half Light i Sprawl, posebno ova druga koja u nekoliko minuta sažme intezivnu i ubedljivu dramu sagledavanja vlastitih promena u svetu koji se menja i menja.
The Suburbs je pogodak pravo u metu i dokaz da prvoloptaška političnost ne znači nužno i angažovanost kojoj se veruje i da se tražeći mrvice koje smo posuli za sobom napredujući putem ličnih metamorfoza može i samo po sebi biti dovoljan razlog za unisone pohvale sapatnika sa ove planete. A oduševljenje maga kakav je David Byrne potom dođe kao prirodno i ni najmanje čudna posledica.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari