The Ghost Who Walks

Muzičke avanture slavnih iz sveta filma i mode (pre)često su imale aromu naivne fascinacije i prolaznog flerta.

Kao poslednje relevantne primere u toj tradiciji možemo navesti albume Carle Bruni i Scarlett Johansson, na kojima su laička ljubav prema muzici, umišljenost, i nedostatak istinske patnje za tu umetnost (odnosno postojane vezanosti koja iziskuje i savladavanje njene zanatske strane), doveli do situacije u kojoj je predmet ljubavi ujedno postao i njena žrtva.

Na papiru je taj scenario bio viđen i za debi album Karen Elson, top modela za čije usluge se otimaju kuće poput Yves Saint Laurent i Christian Dior, Britanke koja želi muzičku karijeru u Americi, ženu Jacka Whitea (kog je upoznala 2005. na snimanju spota za pesmu Blue Orchid i sa kojim ima dvoje dece)...

Ipak, za razliku od brojnih kolega, Elson je svoju ambiciju shvatila dovoljno ozbiljno i dugo joj je trebalo da stekne samopouzdanje kako bi istupila kao solo autor. Na tom putu su bile važne dve stanice – u Njujorku je dugo godina bila angažovana u kabaretskoj trupi Sitizens Band, u kojoj je naučila veliki repertoar i tajne menjanja atmosfere pesme promenom aranžmana, dok je prelazak iz Njujorka u Nešvil (gde živi sa Jackom Whiteom), sredinu temeljno oblikovanu muzikom, doneo radikalnu promenu perspektive.

The Ghost Who Walks zbog toga nije ni mogao da bude tek usputno delo nastalo u pauzi profesionalne karijere, koje Jack White na kraju spašava svojim alhemičarskim moćima (iako je njegovo prisustvo ovde u svakom trenutku vidljivo). Naprotiv, na njemu se Elson predstavlja kao solidan autor koji se kreće na terenu “ženske” tradicije u rasponu od kabaretskog zvuka (100 Years From Now) preko Nancy Sinatre (naslovna pesma), do savremenih strujanja.

Pored singla The Ghost Who Walks koji uvodi slušaoca u preovlađujuću sablasnu atmosferu albuma, njegov najuspeliji delovi su country poslastice Garden i Lunasa, kao i nešto psihodeličnij country A Thief at my Door, u kojoj se Elson opsano približava crvenokosoj alt. country divi, Neko Case. U tom pravcu ide i agresivnija Cruel Summer, dok je u Thruth is in the Dirt sjajno uhvaćena napetost između lenjog tempa i slide blues gitare. Uzgred, jedna ovakva pesma fali na drugom albumu sastava The Dead Weather kako bi izbegao matricu ponavlajanja jednog te istog obrasca u koju je, na žalost, upao. 

Na The Ghost Who Walks Elson pokazuje zavidno poznavanje tradicije. Sa druge strane, uz povremene padove (npr. Pretty babies i Mouse to Feed) on protiče bez bilo kakave pretenzije na hrabriji autorski istup. Ovaj nedostatak donekle uspešno nadomešta bend (bubnjeve svira Jack White, bas Jack Lawrence, gitaru Carl Broemel iz My Morning Jacket i muž Mag White, Jackson Smith), koji zbirci pesama daje jedinstven 'jezoviti' štimung.

To ipak ne menja preovlađujući utisak da je ovde reč o šegrtu koji želi i uspeva da pokaže da je ovladao zanatom, što nije loše samo po sebi. Samo da se ne ostane na tome.

Audio:

MySpace