Comme Si De Rien N'était

"The weight of my words – you can't feel it anymore"

(Kings of Convenience)

Kompilacije Teenage Lightnings (Compilation of French Cold Wave and Post Punk 76-88), French Cuts 1-3 ili Le Pop 1-4 mogu da posluže kao odličan uvod ljudima voljnim da investiraju slobodno vreme u istraživanje francuskog popa.

Pojavom Daft Punka, Aira, Phoenixa s jedne strane Atlantika, i Celine Dion i Arcade Fire s druge, počinje da raste interesovanje za muziku s područja na kome živi 200 miliona ljudi koji francuski smatraju maternjim jezikom ili ga koriste kao službeni.

Megauspešni singlovi Oxygene Jean-Michele Jarea, Flat Beat Mr. Oizoa, Je T'aime Mon Amour Sergea Gainsbourga/Jane Birkin ili The Partisan Leonarda Cohena i dalje spadaju u domen kurioziteta i gerilskih poduhvata pokreta otpora. Realno gledano, Francuzi su prvo morali da se odreknu svog jezika da bi oslobodili prostor za vlastite muzičke proizvode.

*

Pre nekoliko decenija Mick Jagger nije prepoznao legendarnog, ali njemu nepoznatog kantautora Sergea Gainsbourga. Pokojni alkoholičar i strastveni pušač guloaza prišao mu je u tami londonskog fensi disko-kluba, isključivo sa željom da mu se predstavi i izrazi duboko poštovanje prema muzici Rolling Stonesa. Street fighting man je krenuo da bije jadnog, gonzolikog, bespomoćnog Francuza. Na svu sreću, uplela se Jane Birkin (dahtačica u pesmi Je T'aime Mon Amour), u to vreme Gainsbourgova partnerka, model i glumica.

Manekenke su Jaggerova zla kob, ali i zla kob pop industrije (Nico, Sade, Grace Jones). Poznata je Mickova burna veza s modelom a potom i uspešnom pevačicom Marianne Faithfull. Prilično nestabilan brak sa Jerry Hall, modelom, devojkom s omota albuma Siren Roxy Musica, raspao se neposredno posle afere sa Carlom Bruni, takođe modelom.

Nemam pojma gde stavlja reckice, ali lepa Talijanka Carla Bruni je uknjižila i skalpove Donalda Trumpa, multimilionera koji gradi kule i oblakodere diljem istočne i zapadne obale, i Erica Claptona, gitariste koji je toliko obožavao Hendrixa da je neko vreme nosio minival.

Pre nego što se 2008. udala za bivšeg ministra policije i sadašnjeg predsednika Francuske, Carla je stigla da snimi i dobrim delom komponuje dva, možda čak i tri albuma.

Debitantski Quelqu'un ma'a dit ("Neko mi je rekao", 2002) prodat je u više od dva miliona primeraka. Reklame i bilborde ste mogli da vidite na svakom ćošetu, u javnim klozetima, na autobuskim stanicama, u liftovima, sve u stilu “manekenka koja peva, komponuje...”, itd.

Prvo se po Maslowu stvorila delimična potreba da buljimo u panoe s kojih se smeši pevačica u negližeu, a zatim i da kupimo njen CD, pa buljimo u crno-beli omot.

Za razliku od No Promises (2007), otpevanog kompletno na seksualnom engleskom na stihove Emily Dickinson, Williama Buttlera Yeatsa… gde se Carla za potrebe naslovnice slikala kako sedi nasred sobe pored gitare, ispred Ikea stalaže (Billy) napunjene, “opet Maslow”, omotima CD-ova, i debija otpevanog na seksualnom francuskom, gde ležeći pored gitare u dosta krupnom planu, broji trepavice i miluje tepih, na novom omotu nema gitare. Gledano spolja.

Carla hoda zamišnjena, pored reke ili jezerceta, u zelenilu, ispod drveta. Kad raširite digipek, ipak (ima ?) jedna fotografija s gitarom u rukama – Kaki King poza – mada sumnjam da zna tako dobro da svira.

Četvrti omot će verovatno biti tačkica okružena telohraniteljima. Ili možda samo tri tačkice.

Najnoviji Comme Si De Rien N'était ("Kao da se ništa nije desilo") zvuči kao da se ništa nije desilo. U 40 i nešto minuta ne čuje se ništa osim promuklog i facetama siromašnog glasa, koji iz pesme u pesmu, nekad tiše, nekad glasnije, nekad brže, nekad sporije, "šega trupce i balvane ručnom testerom". Za spavanje, album ko poručen. I to mu je verovatno najveći plus.

Carla nije spremna da iskustva džet-seta deli sa svojim slušaocima, kao što je to nekad u knjigama briljantno radio Truman Capote. Ona peva uopšteno. Generički opušteno i neodređeno. Prebire po žicama pomenute gitare. Izgriženim noktima. Kao i obično, vrlo redukovani aranžmani. Nema legendarnih terci Novice Negovanovića, niti sevdaha Bernara Kušnera (osnivač humanitarnog udruženja DKPNS – “Doktori koji prde na serdžadi”).

Svet je pun dobrih francuskih pevačica koje ne znaju da pevaju, ali koje “volimo vrlo rado” da slušamo. Zato čuvajte reči hvale i superlative za Charlotte Gainsbourg, Vanessu Paradis, Francoiz Breut ili Coralie Clement.

Brat ove poslednje, zvezda francuske turbo-šansone Benjamin Biolay, gostovao je na CSRDN u pesmi L’Amourese, verovatno uz adekvatnu nadoknadu.

Carla sebi diže, a njemu, Michelu Houellebecku, spušta kredibilitet pevanjem njegovih stihova La Possibilite d une ile („Mogućnost ostrva“). Iz groba ustaje i kompozitor Robert Schumann s vlastitom melodijom Je suis une enfant.

Michel H. Je, uzgred rečeno, odličan pisac kome su "teroristi ubili dragu" i koji se zbog svog prebrzog i oštrog jezika posvađao sa islamskim udruženjima Francuske. Njegov solo album Presence humaine (1999), snimljen sa Bertrandom Burgalatom i ostalima, zaista je odličan, čak i ako ne znate o čemu autor mrmlja i priča. Dobar je za vođenje i gubljenje ljubavi.

Na kraju CSRDN dolazi i nepotreban diplomatski poluskandal s pesmom o "kolumbijskom kokainu, avganistanskom heroinu i francuskom sarkozinu": Tu Es Ma Came ("Plus mortelle que l’héroïne afghane/Plus dangereux que la blanche colombienne/Tu es ma solution à mon doux problème").

Album će se prodavati i reklamirati, kao i prethodna dva. Radoznalima verovatno neće pomoći ni online translator da bar prevođenjem tekstova ostvare malo bliži kontakt sa introvertnom divom malih grudi i dugih koraka.

L'amoureuse

Ako puno sedite pored računara a ponestale su vam veštačke suze, skinite sa interneta Asking for Flowers bivše violinistkinje Whiskeytowna Kathleen Edwards, ili po hiljaditi put preslušajte jedan od omiljenih albuma Becka Hansena Histoire de Melody Nelson Sergea Gainsbourga (1976).

Ne vredi gubiti vreme na CSDRN. Saznati i naučiti nećete ama baš ništa. Osim da je Carlin život prilično šupalj.

Audio:

• MySpace