Nonstoperotic

Kada je 1989. zaradio prvi veći novac od muzike, Charles Michael Kittridge Thompson IV je sa ocem otišao u prodavnicu i kupio kadilak, model Fleetwood Brougham. Tako to ide - morao je da se pokaže pred starim.

Dve godine kasnije, dok je Pixies bio na vrhuncu, upoznao je tadašnjeg klavijaturistu Pere Ubua, bivšeg saradnika Captain Beefhearta i Residentsa, Erica Drewa Feldmana (možete ga videti u spotu za pesmu Alec Eiffel), koji mu je pomogao da snimi prve solo albume – Frank Black (1993) i Teenager of the Year (1994).

Više od dve decenije kasnije, Feldman mu je preporučio crnu gitaru, poklon koji je Thompson IV dobio od fana na jednnom koncertu u San Francisku, i koji je zalio crnim vinom.

Krenimo sada ponovo ali povezanije. Većinu pesama za novi solo album koji potpisuje kao Black Francis, Thompson IV (koji ne želi da se zamara razmišljajući o svrsi svojih pseudonima) je napisao tokom brojnih putovanja na novoj omiljenoj gitari na zadnjem sedištu pomenutog kadilaka za koji je sentimentalno vezan. Sa slamnatim šeširom na glavi. Ne znam koja gitara je u pitanju, koje vino je pio i da li je reč samo o još jednoj umetničkoj uobrazilji, ali uvodni zvečeći rif Lake of Sin, ili minimalistička space blues vožnja Wild Son ubedljivo pravdaju svaku potencijalnu mitologizaciju.

Nonstoperotic sigurno nije revolucionaran album, niti stoji toliko snažno kao celina (zapravo je, uz izlet u psihodeliju Rabbits, naslovna numera njegova najslabija tačka, pre svega zbog isuviše konvencionalnog aranžmana), ali potencijal je veliki – na njemu se krajnosti kao što su moderno i tradicionalno, iščašeno i jednostavno, nežno i grubo, u većini slučajeva ubedljivo združuju stvarajući uzbudljiv univerzum.

Tako je na primer O My Tidy Sum, sa sjajnom gradacijom harmonije i falsetom, ostala gotovo u demo verziji, sa najjednostavnije isprogramiranim loopom u pozadini. S druge strane, središnji deo albuma – pesme Dead Man’s Curve, Corrina i Six Legged Man – pokazuje da je Thompson IV u svakom trenutku, bez obzira na godine, u stanju da se otrgne kontroli tako da većinu mlađih kolega postidi u sekundi. A onda sledi finale u vidu When I Go Down on You, verovatno najogoljenije pesme koju je Frank Black (drugi njegov pseudonim) do sada napisao („I don’t need to have some money / And I don’t need to have some friend / I don’t need to have somebody new/When I go down on you…“).

Nonstoperotic pokazuje sada već zapanjujuću konstantu autorskog kvaliteta Thompsona IV, čoveka koji se pronašao u kineskom horoskopu u znaku zmije i koji tvrdi da za razliku od „umetnika sa vizijom“ on sve vreme samo sledi instinkte. Naravno, i instinkti se razlikuju – u slučaju ponovnog ujedinjenja Pixiesa najverovatnije je reč o nagonu za preživljavanjem, dok je, kada govorimo o solo albumima, taj poriv „plemenitijeg“ karaktera i dâ se opisati kao glad za novom dobrom pesmom.

Rekli smo da Nonstoperotic ima i padova (zanemarljivih, s obzirom na pređenu kilometražu). Ocena više ide za obradu Wheels od The Flying Burrito Brothers. U međuvremenu negde zatureni dragulj je ovde uspešno preveden u šifru/poruku za neku novu decu iz nekog novog vremena, fasciniranu do granice samodestruktivnosti ubrzanjem i novim snažnim senzacijama. Baš kako su je Gram Parsons i Chris Hillman izvorno zamislili.

Povezano:

• Obični na neobičan način, Ritam arhiva (2009)
• Fast Man Raider Man, recenzija albuma (2006)
• I bebe se zabavljaju, Pixies u Zagrebu (2006)
• Honeycomb, recenzija albuma (2005)

Audio:

• Blackfrancis