Honeycomb

Raspuštajući početkom 90-ih The Pixies, najveći alternativni bend tog doba, njihov frontmen i lider je izjavio da mu je jedini cilj - u karijeri stvarati muziku neopterećenu bilo kakvim trendovima. Ključne reči: jednostavnost i čistota.

Manje-više, to je Blacku Frensisu, alias Frank Blacku, potom uspelo kroz čitav niz odličnih albuma, urađenih solo ili u pratnji pratećeg benda The Chatolics. A gitarističku buku, siloviti ritam i puštanje vokala do granica izdržljivosti je zamenila lo-fi produkcija, preispitivanje rock 'n' roll korena kroz country/blues štih novih pesama, veći upliv akustičnih gitara, mirno pevanje i... tihu napetost na granici eksplozije.

Honeycomb je korak napred u misiji ispitivanja tišine kao drugog lica buke. Isterujući demone prošlosti prošlogodišnjom turnejom sa ponovo ujedinjenim The Pixies i zadovoljavajući na taj način tvrdokorne fanove koji nisu prestali da žale za tim bendom, Frank je došao do pozicije kojoj je težio kroz čitavu solo karijeru: da radi šta hoće.

Honeycomb je snimljen u Nešvilu kroz formu produženog sessiona Blacka i nešvilskih veterana Stevea Croppera, Reggie Younga, Spoonera Oldhama, Davida Hooda, Antona Figa i Buddyja Millera, a pod producentskom palicom čuvenog Jona Tivena. T okom sessiona ekipa u studiju preispituje kako covere slavnih rock pesama, tako i Blackov autorski materijal. Ogoljen do same suštine i primarnog konteksta rock pesme na relaciji glas-gitare-bas-bubanj, Honeycomb je snimljen onako kako se to radilo 60-ih: muzičari sviraju i pevaju, a producent snima. Rezultat je niz od 14 pesama koje se takmiče svojom jednostavnošću i iskrenošću u slavljenju primarnih rock emocija: radosti i tuge iskazanih kroz formu plemenite zabave. A zabava je ključna reč u opisu ovih pesama i to se jasno čuje u svakom tonu.

Radost sviranja i stvaranja muzike se oseća bez obzira da li je reč o međuigri gitare Stevea Croppera i Blackovog glasa u sjajnoj Another Velvet Nightmare, bizarnoj Blackovoj ljubavnoj ispovesti o razvodu sa bivšom suprugom Strange Goodbye ili verziji čuvene luzerske himne Dark End Of The Street koja ubedljivo pokazuje šta je Gram Parsons mogao napraviti da je svoju muziku hteo da snima u pop maniru.

Frankovi tekstovi su i dalje otkačeno-bizarne priče o ljubavi, smrti, seksu, vanzemaljcima, vožnji kroz pustinju i svemu drugom što dođe u njegovu glavu. Album koji američka kritika opisuje kao „zvuk Georgea Straita sa vrlo gadnim mamurlukom” donosi jednog novog Franka Blacka, čoveka koji peva o sreći (Sing For Joy), dok gori od emocija (I Burn Today): naučio je da ne mora da vrišti i razbija gitaru kako bi to pokazao.