Doajen alternativnog rocka ponovo pohodi tradicionalnije rock vode kojima kao autor rado plovi poslednjih godina, ali i dalje je nejasno da li će u njih i uroniti
Pixies su se uveliko iskristalisali kao jedan od ključnih bendova alternativnog rocka, a takav status nije ni najmanje okrnjen prilično poslovnim reunionom koji traje već više od dve godine. Njihov lider Frank Black, koji je grupu 1993. raspustio na najposlovniji mogući načun – faksom, skeptičan je prema ozbiljnijoj diskografskoj budućnosti benda, ali razlog tome nikako nije nedostatak autorske inspiracije: paralelno nastupajući u Pixies, on nastavlja svoju obilnu ne-Pixies karijeru intenzitetom koji se nipošto ne uklapa u sliku mrzovoljnog, arogantnog krupalije kakva bi se lako dala stvoriti na osnovu priče o Pixies.
To, međutim, ne znači da Black nije mrzovoljan i arogantan. Albumi koje objavljuje ne demantuju takav utisak, ali proizvode jedan znatno značajniji: taj da je Black na svoj način emotivan autor čija se suštinska rock kompetencija po intenzitetu približava njegovoj osobenosti.
Dupli CD Fast Man Raider Man sazvao je još širu ekipu postarijih zvučnih imena od one sa prošlogodišnjeg albuma Honeycomb. Prisustvo velikog broja prilično konzervativnih svirača dodatno naglašava distancu prema zvuku Pixies koja odavno postoji u Blackovim radovima. Dominira atipična americana neobičnog krtog, hladnog, ispeglanog tona koji dobro funkcioniše sa Blackovim jednako neobičnim, naizgled hladnjikavim stihovima.
Kao i obično kada su u pitanju dupli albumi (ili istovremeno objavljeni jednostruki radovi, poput Blackovih Black Letter Days i Devil’s Workshop, 2002. godine), lako je reći da bi se od svih tih silnih pesama, eto, dao napraviti ubedljiviji jednostruki CD. Muzičari koji se odlučuju za poduhvate veće nosivosti, međutim, retko to rade tek tako.
Fast Man Raider Man kao dupli album drži vodu, uprkos ponešto neujednačenom kvalitetu pesama (koji je, uostalom, bezmalo konstanta i na znatno kraćim izdanjima, ko god da ih objavljuje).
Sveden na jedan disk na kojem bi konkretnije pesme, bliže zvuku iz Frank Black and the Catholics dana - Johnny Barleycorn, Fast Man, In the Time of My Ruin, Where the Wind is Going, dale čvršću podršku užem izboru manje dopadljivih, prilično tradicionalnih, ali intrigantnih komada poput If Your Poison Gets You, I'm Not Dead (I'm in Pittsburgh) i Holland Town, album bi nesumnjivo imao jači prvoloptaški impakt.
Ovako, nikuda ne žureći i rado se zadržavajući na mestima koja ga, očigledno, zanimaju, Black daje široku sliku svojih trenutnih sklonosti koje sve manje liče na hirove, a sve više sugerišu da ga istinski obuzimaju dubine Velike Američke Muzike.
I dalje, međutim, ostaje nejasno da li neopredeljeni zvuk kakav u poslednje vreme neguje Frank Black, rezultat mešavine njegovog mentalnog plivanja u americani s jedne strane i prilično ravnodušnih aranžmana i hladne produkcije sa druge, predstavlja tranziciju ka dosezanju kompetencije i statusa karakterističnih za muzičare koji su, čini se, pronašli samo srce rock delte.
Možda je to naprosto, njegov konačni način izražavanja koji će nastaviti da ga, kao solistu, drži po strani i od izvora i od toka, ne sprečavajući ga da, iako više nije inovator kakav je bio kao lider „prvog izdanja“ Pixies, bude kompetentan i pažnje vredan autor.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.