Diamond Eyes

Zbog personalnih trzavica i pesimističnih najava o mogućem razlazu, delovalo je da će album Saturday Night Wrist (2006) biti labudova pesma američke šestorke.

To se ipak nije desilo, ali je taj album doživeo vrlo oprečne reakcije publike i kritike -  od lovorika i dizanja na pijedestal, do guranja u najgore blato. Bez obzira da li vam se intimno dopadne, Deftones su na njemu očigledno napravili priličan zaokret u odnosu na ranije albume i a pojmu alternativno ponovo su dali kredibilitet.

Razmirice su potom prividno splasle, a u potpunosti su nestale nešto kasnije, usled jednog prilično dramatičnog i gotovo tragičnog događaja. Basista Chi Cheng doživeo je 2008. godine tešku saobraćajnu nesreću, od tada je u komi, i to je (ma kako to morbidno zvučalo) ponovo homogenizovalo ostatak benda.

Snimanje albuma Eros, koji je trebalo da bude naslednik Saturday Night Wrista, obustavljeno je tada do daljnjeg, a objašnjenje je glasilo da on u tom trenutku ne predstavlja na odgovarajući način Deftonese ni kao ljude ni kao muzičare.

Da li je ta odluka dobra ili loša, teško da ćemo ikada saznati, osim ako Eros u nekom trenutku ipak ne ugleda svetlost dana. Kako god, njegova, uslovno rečeno zamena sasvim dobro nastavlja evolutivni pravac Deftonesa i nadovezuje se na album Saturday Night Wrist u najpozitivnijem smislu (mesto basiste zauzeo je Sergio Vega iz benda Quicksand).

Diamond Eyes neretko zvuči možda čak i zanimljivije od svega što je bend do sada snimio. Potmuli izlomljeni Meshuggah rifovi (Diamond Eyes, You’ve Seen The Butcher), beskompromisno udaranje po instrumentima svom snagom (Rocket Skates), hardcore na Helmet način (CMND/CNTRL), eksperimenti na ivici lenjog stoner/southern metal zvuka (opet You’ve Seen The Butcher), morfijumski umirujući zahvati (Sextape, 976-EVIL), te post-rock/metal psihodelične vožnje (Beauty School), ponovo definišu Deftones kao bend koji u isto vreme ima neverovatno istančan osećaj za aktuelni trenutak, ali i za snažno utiskivanje sopstvenog identiteta u kom god smeru da krene.

Chino Moreno je oduvek bio pevač širokih mogućnosti, ali je to sada, kao i na Saturday Night Wristu, mnogo artikulisanije i bolje iskorišćeno. U rasponu od oštrih screamova do izuzetno nežnih clean vokala, Chino pokazuje da žestina i umerenost ne moraju da budu striktno prijatni ili neprijatni, već da različite tehnike kod slušaoca mogu da proizvedu i potpuno suprotne efekte od očekivanih. Stoga se nemojte iznenaditi ako neka clean deonica potera jezu uz vaša leđa, kao što nije isključeno ni da će vam neki opaki scream navući kez na lice.

Elektronika, Team Sleep (Chinov side projekat - prim.aut) momenat koji se tako dobro primio u Deftones zvuku, na Diamond Eyes funkcioniše besprekorno. Potcrtavajući rifove i vokale tačno gde treba, gotovo subliminalne elektronske deonice su zapravo najzaslužnije za specifičnu atmosferu kojom odiše Diamond Eyes.

Zbog svih okolnosti koje su pratile njegov nastanak, Diamond Eyes je prilično mračan, težak i zlokoban, uprkos tvrdnjama China Morena da su Deftones posle svega što se desilo Chi Chengu želeli da naprave pozitivan i optimističan album. Štaviše, čak i u trenucima kada je album energičan, čini se da optimizam izostaje. Nije da je on ikada bio zaštitni znak Deftonesa, ali se na Diamond Eyesu oseća doza oporosti veća nego inače. Verovatno je, između ostalog, i to jedan od razloga zašto je ovaj album tako dobar.

Na kraju, izgleda da misao o tome da najbolje kreacije izviru iz najvećih frustracija, ako i ne važi bezuslovno, u ovom slučaju i te kako funkcioniše.

Pitanje je samo da li je Deftones toliko čvrst da može da izdrži sve udarce i pretoči ih u muziku. Ako je rezultat čak i jedan Diamond Eyes, cena je, čini se, ipak previsoka.

Audio:

• MySpace