(Ipecac)
Pattonu je lako oprostiti ponovljeno kurvanje sa onim bendom što dolazi na ovogodišnji Exit kada na drugoj strani troši vreme, novac i kreativnu energiju na ovako interesantne projekte
Kreativni genije kalifornijskog muzičkog akrobate i istraživača, Mikea Pattona, nikada nije mogao da se zadovolji televizijskim mejnstrimom. Od ranih dana Mr. Bungle (čiji će nas šef za koji dan posetiti sa svojim urnebesnim Secret Chiefs 3), preko saradnji sa Johnom Zornom, Masamijem Akitom, X-ecutioners, Kool Keithom i bezbrojnih solo i grupnih projekata, Patton se pokazao kao nezaustavljiva humanoidna bujica inspiracije spremna na nesputano eksperimentisanje, rizikovanje i pustolovine na teritorijama izvan i između granica poznath muzičkih žanrova.
Mondo Cane – pseći život – je, naravno naslov kultnog ne-zaista-dokumentarca iz 1962. godine koji je šokirao gledaoce i pokrenuo čitav podžanr mondo filmova što su pod izgovorom prikazivanja realnosti surovog života u trećem svetu zapravo gledaocima davali eksploatacijski horor sa sve stvarnim ubijanjem životinja i prikazivanjem umirućih ili mrtvih ljudi.
No ako od istoimenog albuma očekujete šok, horor i visceralni užas na koji naslov asocira (a neki Pattonovi raniji radovi, na primer saradnja sa Akitom ili Zu, pa albumi njegovog benda Fantomas, ali i solo albumi poput prefinjenih Pranzo Oltranzista i Adult Themse for Voice daju materijala za takvu špekulaciju), bićete (ne)prijatno iznenađeni.
Mondo Cane je kolekcija snimaka sa nastupa koje je Patton u prethodnih par godina radio sa bendom/orkestrom čija je veličina oscilirala između 15 i 40 članova i iako nije u pitanju ni najprovokativniji ni najperverzniji projekat njegove karijere, verovatno je najekstravagantiji. Čak i ljudi koji preziru Faith No More i kunu se u Pattonov avangardni curriculum vitae teško da su od gazde očekivali da snimi album sopstvenih aranžmana italijanskih narodnih, pop i zabavnih pesama starih i više od pola veka.
A on je baš to uradio i strahu nema mesta. “If you like orchestral music and have a heart in your fucking chest, you will like this record.”, kaže Patton a Mondo Cane je ploča koja rečito govori sama za sebe svojom strastvenom, hipertrofiranom mediteranskom vrelinom i emocijama što svakog trenutka prete da se otrgnu kontroli.
Sumnjamo da mnogo vas što ovo čitaju na svojim plejlistama često vrti kanconu. Ova muzika danas gotovo da je sinonim za ispraznu aranžmansku akrobatiku i glumatanje, no otud je i Pattonovo vraćanje kroz vreme u period u kome je zabavna muzika još uvek bila nevina, a narodna prolazila kroz period modernizacije, način da se uhvati delić autentične dramatike i kreativne slobode što su dolazili uz bujanje tehnologije za reprodukciju zvuka i post-fašistički optimizam Italije.
Naravno, i Patton je sklon glumatanju, pogotovo kad peva na stranom jeziku i u žanru pomoću vremeplova dopreljenom iz drugog veka i kulture, no njegovo pevanje na Mondo Cane iako malčice izveštačeno prepuno je poštovanja za izvorni materijal. Nema ovde nikakve (ne)duhovite postmodernističke dekonstrukcije muzičkog stila iz kamenog doba – Patton je uostalom sedam godina bio italijanski zet i njegova ljubav prema muzici nabijenoj prefinjenom patetikom i spektaklom osećajnosti čuje se iz svakog tona koji ovde otpeva. Bilo da Quello Che Conta što ju je proslavio Luigi Tenco pretvara u pravo arhitektonsko čudo aranžiranja i iskrene ljubavne ispovesti, ili da smenjuje demonsku vrisku sa nedužnim, poletnim refrenom u psihodeličnom Blackmen hitu Urlo Negro, Patton je na vrhuncu svojih pevačkih supermoći.
No, njegove moći kao aranžera su ono što će slušaoca vraćati ovom albumu. Izvorna drama ove muzike i njena otvorenost za nove instrumentalne i snimateljske pristupe produbljena je Pattonovim fantastičnim instinktom za podizanje fantastičnih zvučnih građevina koje baš nikada ne kolabiraju pod teretom svojih brojnih detalja i ukrasa. Morriconeova tema za Bavin Diabolik, Deep Deep Down, recimo zvuči apsolutno ubitačno dok Patton komunicira sa majstorom preko vremenske provalije od 42 godine u kojoj se desio čitav njegov život.
Mondo Cane je sasvim moguće još složeniji album nego što je bio Pranzo Oltranzista, ali ima tu dodatnu prednost što ovu ploču možete da puštate i svojim dedama i babama. Koliko Pattonovih ili uopšte avangardnih albuma može da prođe taj test?
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
ice kubrick (gost)
| 03.05.2010. 11.41.41
znači, patton pošao gibonnijevim putem.
-
mr.dll (gost)
| 03.05.2010. 13.30.16
Kakvo bre kurvanje? Ajd polako da ti objasnim: ako ovakve stvari ne mozes da naslutis u muzici i koncertima FNM, onda si promasio sustinu dragi Urose...
-
Quintorigo (gost)
| 03.05.2010. 13.52.29
dobro je, ali ništa novo - john de leo tako zvuči već deceniju
-
hajvan (gost)
| 03.05.2010. 17.25.32
ne znam zasto FNM zoves onim bendom?
kao ima nesto bolje od toga? super ti je bio fanzin, lepo pises o kojecemu, ali FNM nije bend kojem se bilo sta moze zameriti osim toga sto su se okupili a jos nema studijskog albuma...
necu da kazem da su fantomas ili mr.bungle losi ali FNM je bend sa pesmama ciji kvalitet vecina onih koje si recenzirao u poslednje vreme ovde na POPBIKSu nikad nece moci da dostignu. eto...
-
zoccman (gost)
| 03.05.2010. 18.43.43
Mike Patton je Car.
-
weljko (gost)
| 03.05.2010. 19.18.55
dracula cha cha cha
-
Goran (gost)
| 03.05.2010. 19.21.30
Urose.... Jako mi je zasmetala recinca "oprostiti ponovljeno kurvanje" ... Uh. Gledao sam ih na NovaRock u Austriji prosle godine. Covece, to se ne moze nazvati kurvanjem ili tezgom. To je cista energija na bini i 200% od benda! Tezga (ili ti kurvanje) nije kada na Sziget-u pojedes pertlu i sa istom pevas refren. To se zove LUDILO koje ovaj bend sa sobom od samog pocetka. Da ne pricam o tome kako ovi ljudi danas sviraju i kako ovaj manijak peva. FENOMENALNO! Mnogo bolje nego pre 10 godina.
Gledao sam ih kazem prosle godine, i ostao sam bez teksta. Nista, vise... samo malo postovanja prema ovakvim velikanima. A da je sve ovo tacno sto pricam, cucete i na EXIT-u.
I opet moje vecito pitanje... Zasto POPBOKS obozava da pljune iz sve snage velike bendove, i velika muzicka imena... nije mi jasno.
-
jelen (gost)
| 03.05.2010. 19.33.36
"kurvanje" i "onim bendom" su eufemizmi sta bi ja rekao o fnm-u...
sinjor peton je doziveo renesansu kako se kurtalisao one popic tresh limunadice sa pomenutim bendom i krenuo solo sve iz pocetka...
-
srna (gost)
| 03.05.2010. 21.39.41
'sinjor peton je doživeo renesansu' ali humanizam mu je i dalje stran... mislim, jedenje pertli... šta je sledeće - dugmad, rajsferšlus? radije bih da kod njega vidim, od tih do sada neviđenih stvari, malo iskrenosti i duše, za promenu.
-
jelen (gost)
| 04.05.2010. 09.51.37
@srno moja
kako se gleda dusa?
posle onih bljutavih zavijanja sa fnm peton je, kako sam kaze, ucio da peva ispocetka... i od tada je istovario neke od najboljih ploca i kolaboracija iz sfere savremene/avangard/improv muzike, u zadnjih ne-znam-koliko godina... stvarno, takvih pop zhvakica bendova ko fnm ima na milione, a ova solo varijanta petona je neponovljiva...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.