Congratulations

Predvivljivo zvuče prikazi albuma koji nam govore kako se nakon neviđenog uspeha debija neke grupe puno očekivalo, ali da - avaj - drugi album zvuči samo kao neuspeli pokušaj da se ponove zlatni momenti prvenca. Drugi scenario, istrajavanje na maltene istom zvuku uz ponovljeni uspeh kod slušalaca, mnogo je ređi u popularnoj muzici. 

Češće, grupa će skrenuti bilo levo bilo desno, prihvatiti novi uticaj, izvući iz ormara prašnjavi uzor i imitirati ga, ili stvoriti neslušljivo „remek-delo“ pod izgovorom da im je dosadilo da prave hitove za mase (iako su razume se itekako sposobni za to). Congratulations (drugi album potpisan kao MGMT) svakako spada u ovu grupu, jer na njemu nema ni nagoveštaja da je reč o pokušaju imitacije hitova kao što su Time to Pretend i Kids.

„Pa da, briga ih kada sad imaju potpisan ugovor za četiri albuma, mogu da se zezaju“, misli sada razočarani obožavalac, ali nakon pažljivog preslušavanja oba albuma, utisak je kako je upravo sadržina Congratulationsa nešto izvornije, MGMT-u bliže od zvuka Oracular Spectaculara. 

Naime, on uglavnom napušta generičke pop i plesne elemente sa prvenca, te se oslanja upravo na one koji su ovima davali poseban ukus i miris, i činili njegov zvuk svežim i drugačijim. Akcenat je bačen na psihodeličnu atmosferu, duže progresije, promene ritmova, a stilski uticaji se protežu od 70-ih, 60-ih pa sve do 50-ih godina prošlog veka. Svakako zaslužan za ovakav razvoj situacije jeste i Sonic Boom (Spaceman 3) koji je sa MGMT radio na ovom albumu.

Rezultat je mnogo celovitiji album koji teče prirodnije i koji ima smisla slušati u komadu, ali i potpuni nedostatak potencijalnih hitova, poput nekoliko ’uboda’ sa Oracular Spectaculara koje su potresle indie mase širom sveta i MGMT učinile velikim bendom. Samim tim je i logična odluka benda da sa ovog albuma uopšte ne bude singlova u pravom smislu reči.

Sva lepota albuma, ali i sve njegove mane vide se u 12-minutnoj Siberian Breaks. Ona predstavlja kolaž nekoliko tema - zapravo gotovo skup različitih pesama koje su međusobno vrlo vešto povezane, ali se šavovi i dalje vide i od Siberian Breaks prave višeglavo čudovište. Iako je u pitanju vrlo pitomo i šarmantno čudovište, zvuči nepotrebno i zamorno nakon svakih minut slušati „iznenadni“ kraj jedne teme a zatim početak druge samo da bi se i ona zaustavila pre nego što se zaista potpuno razvije.

U tom svetlu, prijatnije su numere poput Conglatulations, koje ne pokušavaju formom da zamaskiraju pripadnost popu, kao i inače ne posebno jedinstvena, ali energična Brian Eno. Ima i drugačijih pogodaka, na primer divna Someone's Missing koja se praktično sastoji samo iz uvoda i „refrena“, ali joj to ne brani da kada taj refren jenom počne potpuno čarobno razvije osnovni motiv u svoj raskošnosti koju rock sastav dopušta, a zatim svečano nestane u fejdautu.

Vrlo sličnu formu sledi I Found A Whistle, dok instrumental Lady Dada's Nightmare na prvih nekoliko slušanja može da zvuči kao produkcijski doterana ali ni po čemu značajna numera koja je tu samo da popuni album, ali se nakon nekog vremena izdvaja kao vrlo efektna, teška i mračna antiteza poletne Brian Eno koja joj prethodi, i uverava nas da joj je mesto baš tu, i da čini zapravo jedan od ključnih momenata albuma, ako ne i njegovu kulminaciju.

Smer u kome su se MGMT zaputili sa Conglatulations svakako ne može sebi da priušti grupa koja prethodno nije zadobila poverenje celog sveta, ali to ne znači da je taj smer opadanje, perverzija ili stranputica, već samo manje prijemčiv, ali i iskreniji izraz onoga što MGMT zapravo jesu. Stoga ovo izdanje ima zdraviji temelj, i kao celina stoji ubedljivije od prethodnika.

Na žalost, to znači i da nema dela te celine koji bi samostalno mogao da zaživi. Hitovi su ovog puta izostali.

Povezano:

• Oracular Spectacular, recenzija (2008)

Audio:

• MySpace