Queen of Denmark

John Grant, nekadašnji vođa grupe The Czars, konačno je snimio album koji može da potpiše samo svojim imenom. Ruku na srce, ni albumi Czarsa nisu baš kipeli od bendovskog zvuka – tu je uvek bio divni Grantov bariton, dovoljno moćan i nežan da proguta i Big bend RTS-a a da i ne štucne.

Otkako su se razišli Grant i ostali članovi Czarsa, on je počeo da nastupa zajedno s Flaming Lips i Midlakeom. Sviranje s Midlakeom preraslo je u ozbiljnije partnerstvo, pa mu na albumu Queen of Denmark oni obezbeđuju muzičku pratnju.

To zaista zvuči kao recept koji ne može da omane: dokazan autor s lepim glasom, proveren i pouzdan bend i sve vreme ovog sveta da se kaže sve ono što ranije nije moglo. Ispostavilo se, međutim, da to nije baš tako.

Prve i poslednje tri pesme na albumu funkcionišu sasvim dobro, a neke od njih spadaju u meni najdraže iz ove godine. Probajte, na primer, da se ne istopite uz Where Dreams Go to Die. Ili da ne poželite da ste vi napisali Caramel. A ako se ne prepoznate u It’s Easier, onda nikad niste bili ni na puškomet od zaljubljenosti, a to je već problem druge vrste... To je ona prepoznatljiva mešavina shoegazea i countryja koje se sećate iz najuspelijih trenutaka grupe The Czars.

To se naročito odnosi na najlepšu stvar na albumu, Where Dreams Go to Die, u kojoj je Grant očigledno na svom terenu – slomljen čovek koji stoji pred krivcem za svoju propast i obraća mu se sa „baby“...

Kada čovek čuje ove pesme, jasno mu je da mu se obraća autor koji ima kontrolu nad svojim životom i muzikom, kao i talenat da to prenese drugima. Nevolja nastaje kada čujete ostatak ploče.

Upravo nakon pesme Where Dreams Go to Die ide nešto što što se zove Sigourney Weaver. „I feel just like Sigourney Weaver, when she had to kill those aliens/ And one guy tried to get them back to the Earth/ And she couldn’t beleive her ears“, peva John Grant, pominjući usput i Winonu Ryder, vampire i još ponešto... 

Valjda u želji da svima bude kristalno jasno koliko je neshvaćen, mračan, pametan ali i malčice blesav, Grant se ovde ne zaustavlja i časti nas sa još nekoliko sličnih bisera. U Silver Platter Club, ma koliko poletnoj i catchy,  on suštinski za samog sebe otprilike kaže da je vrlo samosvestan i pametan, za razliku od ostalih frajera koje zna, a da mu iznad svega fali samopouzdanja: „I wish I had a brain of a Tyrannosaurus Rex/ So I wouldn’t have to deal with all this crap.“ Kada čujete i stvar Jesus Hates Faggots, koja bi valjda trebalo da je Grantov duhoviti okršaj s homofobičnom Amerikom (a zapravo je obračun sa smislom za humor), onda se morate zapitati šta se to desilo s jednim od prefinjenijih autora na aktuelnoj sceni.

Srećom, poslednje tri pesme na ovom albumu dokazuju da Grant ipak nije sasvim odlepio i da i dalje vrlo dobro zna u čemu je najbolji.

Tako u poslednjoj i naslovnoj temi on zaista uspeva da postigne sve ono zbog čega se u onih nekoliko pesmama ranije pošteno izblamirao, iako je i dalje na istom terenu. Ovde su već u igri gole emocije, i više nema one arogancije iz Silver Platter Club, banalnosti iz Jesus Hates Faggots ili prosto glupog songrajtinga iz Sigourney Weaver. „I wanted to change the world, but I couldn’t even change my underwear“, stihovi su kojima počinje ova dirljiva posveta svim luzerima ovog sveta. Ko će me spasiti od samog sebe, pita se John Grant, ali odgovora nema. Tu je samo dobro poznati refren: „I don’t know what to want from this world.“

Mogao je ovo, dakle, da bude jedan übersladak EP.

Audio:

• MySpace