Zašto tako smiješan stojiš

Još na prvom albumu, Otkud tebi slovo b, Tričke su na sebe skrenuli pažnju upravo „ljudskim faktorom“ – grlatim muško-ženskim horom isturenim u prvi plan i energijom sa kojom se grabe mikrofoni. Neposredni pristup i ogoljenost zdrave rok gitare pre svega ih je preporučio kao bend koji se mora čuti uživo i izbliza.

Na novom albumu Zašto tako smiješan stojiš ova osmorka je zbila redove, otuda utisak veće kompaktnosti. U 12 kratkih pesama koje se rafalno smenjuju i dalje je akcenat na tom glavnom adutu Trički – vokalnoj pešadiji, sada uvezanoj u čvršće grlene snopove. Pa, glasovi koji dolaze iz tradicije koju je pokrenuo Koja, tako umreženi elektronski bruje.

Izostaje simpatični efekat dečje graje s prvenca, ali se otvara čitav novi prostor za pedantnije kombinacije boja glasova i efektniju muško-žensku konverzaciju u kojoj kao da se glas Tomislava Jančeca, proživljen do promuklosti napaja sa pitkog izvora vedrih ženskih glasova koji mu od pesme do pesme donose nadu, radost, upozorenje...
 
Iako produkciono umiveniji, vrhunac albuma, pesma Pijung pokazuje da su Tričke i dalje bend „iza koga netko skače“. Narativno pevanje nalik je Kebrinom nabrajanju i neprestanom "blebetanju", a čak i kada pribegne melodiji (npr. Oceani, Trovač prijatelj), ono se prosipa u melodični hardcore, sitno rokersko kolce (odlična Milioni) ili šmekerski funky (To sam ja).

Nabrajanje povremeno zazvuči monotono kao u pesmi Bomboni, ali spram toga stoji besnilo tragikomične Milioni u kojoj je od brojenja para napravljen mini muzički performans koji deli senzibilitet sa friškim prvencem Multietničke Atrakcije. Dobar primer za bogato poigravanje brojnim glasovima od mitingaškog pokliča, preko seksi šaputanja do manifestnog usklika je i savršena To sam ja za koju su pozajmljeni poetski motivi Aleksandra Stojkovića (Goribor) i Ivice Čuljka.

Isti tekst „Čudo ali ne i čudovište, mrak ali ne i tama, svijetlo ali ne i sunce, radost ali ne i sreća To sam ja“ provučen je nekoliko puta kroz razne glasovne i muzičke varijacije pa ponavljanje nije ništa do upornost tog „ja“ da opstane u svakom obliku takvo kakvo je prerastajući iz pevljivog refrena u izjavu i stav. Poput odjave Neću stat na albumu zemljaka Trički apsolutno genijalnih One Piece Puzzle, To sam ja odzvanja kao eho u ušima slušaoca dugo posle kraja albuma.

Još od onog uzvika „Suprotno“ na prvom albumu, Tričke i dalje drže do fajterskih,  samoodbrambenih stihova („Ne dam svoj izgovor“, „Plivao sam crnom rekom, sada više neću neću“, „Ne dam ti da mi kvariš moja jutra“, „A, ja stojim, mirno gledam, živce svoje nikom ne dam“). U kombinaciji sa Kebrinim dečjim crtežima („Vidim prozor, jedan čovjek, ispred njega suho drvo“, „Vidim vodu, plavu travu, zamišljam plavo srce“), Tričke na čelo slušaoca kao na frižider kače beleške iz svakodnevnice sve dok ne ispustite svu vodu, i pustite da se ta svakodnevica ukvari i ucrvlja, da pokulja histerija i euforična radost.

Utisak neprestanog vrhunca koji se ponavlja iz pesme u pesmu zna da pretekne i u monotoniju što je jedina mana albuma i zamka koju u većini pesama lako izbegavaju udarničkom energijom tako da se može osetiti puls na nabreklim vratnim žilama.

U trenutku kada izgleda da je nemoguće napraviti nešto lako a da poleti umesto da se zalepi za đon prvog prolaznika, Tričke plene upravo lakoćom i neposrednošću. Takođe, u trenutku kada drugi prave gradove od olova a onda ko Pera Kojot traže da im se docrta čitava fabrika goriva da pokrenu gmaza, Tričke rade na sopstveni pogon, a „probiti se“ u njihovom slučaju znači probiti samo svoje grudi.

Povezano:

• Otkud tebi slovo b, recenzija albuma (2007)

Audio:

• MySpace