Oversteps

„Autechre ponovo imaju melodije“, glasio je jedan od ushićenih sažetaka njihovog jubilarnog, 10-og albuma koga sam pročitao na Internetu. Pitanje je, ipak, jesu li recentnim Autechre radovima nedostajale melodije... ili svrha?

Problem sa Oversteps je uglavnom u tome što je suviše-nalik-na-Autechre, u tome što posle više od deceniju i po gutanja njihove muzike očekujete da svaki sledeći album bude delo koje će razbucati granice čitavog muzičkog žanra. Drugi prave muziku, Autechre definišu univerzum u kome se muzika događa, ili tako nešto... 

Oversteps ne nudi ništa nalik tome i dok je prethodni Quaristice uspešno zaobilazio kosmološka pitanja nalazeći put do naših ušiju i srca kroz seriju manje ambicioznih ali šarmantnih vinjeta, jubilarni album je uglavnom... tu. I, da, iako zvuči, izgleda i miriše kao Autechre koji su umeli da nam promene život, ovog puta će to ići malo teže.

Klasični Autechre albumi su bili gotovo savršene muzičke skulpture mašinskog i organskog venčanih kroz alhemiju, sklopljene u uslovima rigorozne discipline. Apstraktne ali i emotivne, na momente zastrašujuće kompleksne, ali nikada pretrpane zvukom, ove ploče odjekuju na Oversteps, ali Oversteps nikada zaista ne postaje jedna od njih. 

Možda zato što ima previše zvukova u ambijentalnim supama kao što su See on See ili Pt2ph8, razmazanih po zvučnom platnu, bez svrhovitog fokusa i smera. Možda zato što metod „jedan izuzetno kompleksan sistem se može transformisati u drugi izuzetno kompleksan sistem korak po korak“ ovde nije dovoljno disciplinovano ispraćen. Tamo gde je ploča poput Draft 7.30 imala zapanjujuće mutirajuće čudovište u liku pesme Surripere, Oversteps ima Ilanders koja, nasuprot njoj, zvuči kao da neko udara mokrim čarapama po sintisajzeru 11 minuta i na kraju samo – stane. 

Kompleksniji ritmički poduhvati su takođe podaleko od blagoslova kakav je svojevremeno bio EP Anti. Qplay, sa svojim promenljivim bitovima i bojažljivo sugerisanim melodijama zvuči gotovo kao da ga je napravio softver namešten na „britanski IDM“ seting, a ne kao delo dvojice muzičkih revolucionara. Štaviše, ova pesma sa svojim nekolikim zvučnim linijama melodija, ambijenata i ritmova više zvuči kao „ubacuj sve što imaš, pa će valjda nešto da ispadne“ pristup, nego kao višeslojna kompozicija zavidne dubine.

Možda je najčudniji momenat na albumu Known (1), pesma izražene, ekspresivne liričnosti u kojoj se po prvi put u pisanoj istoriji stiče utisak da Brown i Booth bacaju na dirke sasvim banalnu melodiju, nadajući se da će filteri odraditi posao umesto njih. Za slučaj da ovo zvuči nedorečeno: neće.

Nije Oversteps uopšte nepodnošljiv za slušanje, to ne. I pod uslovom da ne očekujete otkrovenja i revolucije, ima ovde dovoljno Autechre šmeka da izdrži i ponovljena slušanja. Ali, ovo je prvi Autechre album koji zvuči kao da se Brown i Booth zadovoljavaju samo zapišavanjem poznate teritorije, bez trunke želje da rizikuju (što je čak i nesrećni Untilted mogao sebi da upiše u vrline), da istraže, da eksperimentišu (ozbiljno, digitalni gamelan pesme O=0, pa to su apsolvirali, daleko bolje još na Tri Repetae!!!) ili bar da nateraju publiku da pokuša sa plesom na nemoguće ritmove.

Bitovi su na ovoj ploči, kada ih uopšte ima, povučeni, slabo pamtljivi i ozbiljno, vrlo ozbiljno se vraćaju na pitanje svrhe – kada muzika zvuči kao da joj je dosadno sa samom sobom, šta od nje da očekuje slušalac?

Povezano:

• Koja verzija je prava?, intervju (2008)
• Quaristice, recenzija albuma (2008)

Audio:

• MySpace