Life Is Sweet! Nice to Meet You

Izgleda da su moderni bendovi, zaglavljeni usred jedne od najvećih recesija svih vremena, odlučili da pišu jednostavnije pesme koje odslikavaju efikasan pristup problemu oporavka iz krize, koji se sada usvaja širom sveta. Najbolji primer za ovu tvrdnju bili bi The XX.

Sa druge strane, Lightspeed Champion izgleda da nije dobio tu poruku. Ako zvuk The XX predstavlja muzički ekvivalent kompanije koja se svela na ivicu opstanka kako bi napravila profit, Lightspeed Champion liči na bogatog, ugojenog bankara koji grabi napred u nameri da namlati veliku lovu. I iako treba da se divimo jednostavnom popu The XX koji označava ponovno rođenje žanra koji je preproduciranost iskvarila, teško je ne odati priznanje sjajnim zvucima muzičkog koktela koji nudi britanski kantautor američkog porekla Lightspeed Champion.    

Life is Sweet! Nice to Meet You otvara Dead Head Blues, pesma koja sumira ton albuma. Sa blagim prebiranjem akorada na gitari i nežnim tonovima na klaviru, Champion pravi tihi uvod u pesmu, dozvoljavajući joj da se polako razvija. Zatim, pravo niotkuda, stiže navala bubnjeva i spržene gitare koje probadaju bubne opne slušaoca, u trenutku kada Champion prasne: „Just let me meet this guy soon, he don’t ah-ppreciate you. I know you’ll realise soon”.

Dok se pesma završava, slušalac shvata o čemu se ovde zapravo radi – okružen dobro sačinjenom "muzičkom smesom", Champion se suočava sa problemima u vezi.

Marlene počinje rifom koji urla na slušaoca da zaigra. Struktura je slična onoj iz Dead Head Blues, i nakon što se pesma slomi čujemo “Now I don’t know what to doooo,” dok iz gitare pršti još jedan sumanuti solo. Svi delovi slagalice se neumoljivo kombinuju kako bi izrazili Championovu frustraciju. Njegova sposobnost da isprepliće brojne insturmente čini većinu melodija savršenim i pomaže mu da oslika široko polje emocija s kojima se suočava.

U There’s Nothing Underwater ponovo slušamo izraz emotivnog jada, koji ovog puta susreće vodene efekte ukulelea. U Faculty of Fears ritam podražava tempo srca. To važi i za Big Guns of Highsmith, u kojoj hor duhovito poručuje Championu, „just stop complaining“. 

Struktura koja podražava otkucaje srca je i jedini problem albuma. Sa jedne strane, ona Championu omogućava da nam kroz veoma dobro izgrađene pesme pruži celovitu sliku o sebi, ali, sa druge strane, ponavljanje tog rešenja zna i da zamori. Dok stignete do pesme Romart počinjete da se osećate kao da ste je ranije već čuli, a ostalo je još njih šest. U tom trenutku se oseća potreba za nečim što bi stalo na put predvidljivosti.

I pored toga, ovo je dobar album, sa zrelim pesmama koje vas iznenađuju samosvojnom složenošću, na kom se različiti instrumenti ujedinjuju kako bi se suprotstavili nežnim, ponekad smithsovskim tekstovima.

Zanimljivo je da iako albumi XX i Life is Sweet! Nice to See You treba da stoje na suprotnim polovima, oba pokazuju isti nedostatak – posvećenost strukturi pesme u oba slučaja ograničava efekat raznolikosti albuma. Drugim rečima, pesme deluju ubedljivije kad se slušaju pojedinačno.

A možda recenzent trebalo da posluša savet koji hor daje Championu, „prestane da se žali“ i opusti se uz album na kom je očigledna Championova osvežavajuća posvećenost muzici, koja u ovom slučaju definitivno predstavlja ekvivalent toj, danas tako potrebnoj velikoj lovi.

(Sa engleskog preveo: Nebojša Marić)

Audio:

• MySpace