Tomorrow, in a Year

Pojam „ozbiljne“ muzike kod nas se često u javnosti suprotstavlja pojmu „zabavne“ muzike, čime se prva obeležava kao dosadna, a druga kao neozbiljna, pre nego što se zaista rasvetle ključne razlike među njima.

Kruto korišćenje ovakve terminologije (uz obavezno izdvajanje narodne muzike, a često i pokušaja osamostaljenja džeza) ima istorijske korene duboko i čvrsto zarivene u domaću kulturu i politiku, a oslanja se i na način isplate autorskih honorara, odabira upravnog odbora SOKOJ-a itd.

Suzdržimo se od daljeg prevrtanja očima zbog nesretno korišćenih termina. Bez okolišanja, Tomorrow In A Year je ozbiljna muzika. Ona to jeste i u ovom iskrivljenom, ali takođe i u izvornom značenju reči. Njen podnaslov je A Darwin electro-opera, i kao takva se izvodi u pozorištima od jeseni 2009, a njen autor je danska trupa Hotel Pro Forma, koja je angažovala The Knife da se pozabavi muzikom.

Karin Elisabeth Dreijer Andersson (već dobro poznata kao Fever Ray) i njen mlađi brat Olof Dreijer udružili su ponovo snage, ovog puta sa još nekoliko uticajnih imena – tu su Mt. Sims, Planningtorock, Hildur Guðnadóttir (Pan Sonic, Múm), Jonathan Johansson, a za pozamašan deo vokalnih deonica zaslužna je Kristina Wahlin, čiji operski mecosopran daje konceptu još jedan dodatni pečat tradicionalno shvaćene, „prave“, „ozbiljne“ opere.

Dodatno, kako ovo zapravo nije nikakav album, već samo opera lišena vizuelnog, podela na 15 numera (plus bonus) nema veliki značaj jer Tomorrow, in a Year treba slušati isključivo od početka do kraja, kao celinu i po predviđenom redosledu (a dobre slušalice i mirno okruženje su takođe vrlo preporučljivi).

Stoga je sva sreća što su celovitost i smisleni tok među glavnim adutima ovog izdanja. U suprotnom ne bi bilo nikakve posebne čari u slušanju četiri i po minuta dugog uvoda u kome se pojavljuju samo naizgled nasumični digitalni šumovi koji se postepeno vremenski zgušnjavaju i oblikuju u zujanje iz koga će zatim (Epochs) izroniti i prvi stihovi libreta. Ono što smo verovatno svi nagovestili već iz samog naslova, polagano se razvija sledećih sat i po – evolucija tona, ritma i značenja.

Prvi aspekt ove evolucije jeste zvučni. Sa buke se napreduje ka manje-više tonalnim teritorijama, a iz ekspresivnog rubata u nepokolebljivi bit elektronske plesne muzike. Zaključak je na ovom polju zanimljiv utoliko što završna The Height of Summer predstavlja neprikrivene autoreference na nekoliko ranijih pesama samog The Knife, a pre svega na Heartbeats. The Knife bi ovde činili završni oblik zvuka uopšte, čije se napredovanje kroz vreme na njima završava (naivnom analogijom sa Hegelovim „krajem filozofije“), kako i sam naslov numere sugeriše.

Libreto, koji je delom sastavljen od odlomaka iz Darwinovih pisama, beleški i radova, takođe predstavlja svojevrsnu promenu – nagli udar nastupa u Annie’s Box, kada se pažnja sa neutralnog opisivanja prirode iznenada premešta ka najličnijem, konkretno ka tragičnoj smrti 10-godišnje Annie, Darwinove ćerke ljubimice.

Nakon ovog emotivnog udara, unešen je ljudski element u do tada veoma stran, čudan, ali takođe na svoj način zastrašujući prikaz prirode. Međutim, ove dve strave se suprotstavljaju – dok je jedna postignuta upravo neupletenošću naučnika, nedostatkom navijanja, strasti, ali i apsolutnom nemogućnošću čovekovog potpunog uživljavanja u to nepoznato „prirodno“ odnosno neljudsko, druga se upravo sastoji u brizi, očajanju, vezanosti i upletenosti u bliski, poznati, ovaj „naš“ ljudski svet iz koga se ne možemo i iščupati i ostati ljudi.

Ova dva sveta se nadalje prepliću, pa se u Couloring Pigeons (inače ubedljivo najpristupačnijoj numeri) nabacano javljaju momenti kako iz sfere istraživanja tako i Darwinovog porodičnog i društvenog života, ujedinjujući ih u jedan kolaž svesti.

Tako se melodijski, ritmički i tekstualni motivi tokom celog dela menjaju i utiču jedni na druge, ali pojedini se provlače i opstaju (u skladu sa već ižvakanom paralelom naspram evolucije). Ovakav način tretiranja forme dela naravno nije topla voda, ali je ovde izveden na prilično ubedljiv način, te ovom poduhvatu jedino nedostaje vizuelna komponenta opere kako bi iskustvo bilo upotpunjeno.

To, međutim, nikako ne znači da je ovo izdanje preporučljivo svima, naprotiv. Da bi se ovom delu uopšte dala fer šansa potrebno je predano slušanje u celini, miru i udobnosti, a tek nakon toga nastupa pitanje ukusa/kvaliteta. Jer, u Tommorow, In A Year je ostalo svega nekoliko trunki od onoga što je The Knife na ranijim albumima činilo grupom koja svira prijemčivu muziku, što znači baš „zabavnu“ muziku, kako god taj termin shvatili.

Povezano:

• Silent Shout, recenzija albuma (2006)

Audio:

• MySpace stream