(Warp)
Sumah Ecks nije derviš i ne pleše vrteći se oko sebe, ali ima dredove i podučava jogu. Rezultat je ipak sličan: gubitak tla pod nogama i moguće – blagoslov
Warp je uspešno sa sebe otresao etiketu proizvođača isključivo „inteligentne plesne muzike“ što je pretila da ga potopi svojim implicitnim snobizmom i flešbekovima na 90-te u kojima je gomila klinaca u spavaćim sobama provodila noći šamarajući semplere i Apple računare.
Warp 21. veka ima ugodno široku paletu muzike koja zadržavajući generalne evolutivne smernice uspeva da pomiri uznemirenost eksperimenta sa ugodnošću popa.
U tom smislu, eksplicitnije interesovanje za hip hop koje etiketa pokazuje poslednjih godina sasvim je u skladu sa temeljima na kojima je sagradila svoje carstvo (Autechre, kao najočigledniji eksponenti, odrasli su crtajući grafite i lomatajući se po kartonima na prašnjavim podovima napuštenih mančesterskih fabrika), ali kao proizvod donosi hip-hop sa prilično jedinstvenim Warp mirisom.
Naravno, nije sve uvek savršeno u toj slici, pa su i Prefuse 73 i Flying Lotus, recimo, imali i dobrih i loših momenata, no, Warp se, srećom i dalje drži ideje da hip hop može da se proturi i ljudima koji misle da su svi crnci dileri droge, a da je brejkdens izmišljen u Holivudu 1983. godine.
Sve ovo pre svega na osnovu činjenice da je u pitanju muzika koja može da zvuči bilo kako, dok god se drži osnovne srži cele kulture – neprekidnog pokreta i neprekidne mutacije.
Gonjasufi je prvi put čuo hip hop početkom 90-ih, nateravši majku da mu kupi kopiju proto-gangsterskog klasika Straight Outta Compton. Danas Gonjasufi živi u Las Vegasu, radi kao instruktor joge, nosi dredove, smatra 2Paca najvećim reperom ikad i prodaje se za sufiju, dakle muslimana-mistika kome nisu potrebne muftije i uleme da bi komunicirao sa Bogom.
Ovo je takav melanž kulturoloških referenci da se na prvi pogled čini kao da nema nikakvog smisla – baš kao ni hip hop sa svojim rasparčavanjem kulturne tradicije, pop-mitologije i duhovnosti na citate istrgnute iz konteksta i opiljke zvuka od kojih nastaju veličanstvene ali zbunjujuće nove arhitekture.
Sumah Ecks, kako je Gonjasufiju pravo ime ima iza sebe karijere hip-hop didžeja i emsija, ali njegov debi album nije hip hop oštrih uglova, slogova uredno pobacanih na ritmičku podlogu i zapanjujućih krosfejder obrta proizvedenih trzajima ručnog zgloba. A Sufi and a Killer je hip-hop proizveden snu nalik stapanjem kulturnih uticaja pokupljenih iz verskih rituala sa juga Azije i pop-muzike Velike Britanije, proterano kroz filter Kalifornije i Nevade, pa sve potopljeno u okean ehoa koji duhovnu vertikalu neizostavno povlači natrag sve do Kingstona.
Gaslamp Killer, Flying Lotus i Mainframe, odgovorni za muziku na ovom albumu, uspeli su da ilustruju višeslojnost Ecksovog pristupa životu (melanholija uvećana tako da zaklanja sve ostalo, egzistencijalna zapitanost, nesigurnost u sopstveni identitet, samopodučavanje kao jedino važno obrazovanje...), sipajući u svoje računare sve od pravovernog funka (Candylane), preko distorziranog psihodeličnog roka (Suzieq), naivnog popa (She’s Gone), pa sve do orijentalne egzotike i mistke.
Hip hop kao umetnost stvaranja plemenitih legura iz ne uvek plemenitih komponenti ovde naprosto blista, čak i kada u proširenoj verziji pesme Sheep, a prateći Ecsksove filozofske preokrete („Želim da budem ovca da ne bih ubijao radi hrane/ Ja sam lav koji živi u senci i koga se svi plaše“) Gaslamp Killer iz nežnog popa kao izletelog iz 70-ih godina prošlog veka upadne pravo u qawwali molitvu ofarbanu hipnotičkim sarangi talasima.
Ispod, ili čak pored ove muzike, sam Ecks peva svojom, kroz Joga vežbe razvijenom tehnikom, zvučeći istovremeno i prisutno i odsutno, izmešteno, istrgnuto, kao da slušate The Abyssinians dok se budite iz anestezije.
Ova istrgnutost, kako pevanja tako i pojedinačnih muzičkih matrica sklopljenih u kratke, efikasne celine, umeće ponekome i da pokvari uživanje, svodeći album na seriju vinjeta koja bi možda bile uspelije kao materijal za singlove.
Možda imaju pravo, dobar deo materijala je već i objavljen na singlovima – ubitačna Klowds, ili Kowboyz & Indians u kojoj Gaslamp Killer čini da španski flamenco rock sastav Las Grecas zazvuči kao prašnjava severnoafrička džamija tokom posebno strasne molitve – no za ljude sa kraćom pažnjom i manjim zahtevima za smislom albuma kao celine, A Sufi and a Killer svojim istrgnućem zvuka i dezorijentisanjem slušaoca pomaže da se muzika ponovo čuje kao čist doživljaj, bez žanrovske ispomoći i unapred svarenog recepta.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari