Who Killed Sgt. Pepper

The Brian Jonestown Massacre su relativno opskuran bend iz San Franciska koji postoji već 20 godina, i koji spaja shoegaze, elektroniku, i naročito psihodeliju u smešu - koliko bizarnu toliko i humoristično nastrojenu prema istoriji rok muzike.

Uostalom, samo ime benda, koje predstavlja spoj referenci na preminulog gitaristu Stonesa i masovnog samoubilačkog kulta u Jonestownu u Gvajani, već govori dovoljno.

Slično tome, nazivi albuma sastava čija je okosnica (i jedini stalni član) gitarista Anton Newcombe, karakteristični su po osvrtima na opšta mesta popularne kulture. Ni novi album nije izuzetak. 

I u okvirima svake pojedine pesme zatičemo spojeve nespojivog. Tako na primer u Tempo 116.7 (Reaching For Dangerous Levels Of Sobriety), osim izefektiranih gitara nalik na Spacemen 3, čujemo i orijentalne perkusije i melodije, da bi na sve to došao glas tuvanskih khoomei pevača.

Na žalost, na albumu nije sve spojeno tako živopisno, sa smislom za nadrealistički humor. Previše pesama na albumu zasnivaju se na ponavljanju jednog rifa, tako da se intezitet postepeno pojačava, potpomognut semplovima i elektronikom. Naravno, mantranje i ponavljanje, kao u pesmi Let's Go Fuckin' Mental teži psihodeličnom efektu, u čemu ima nečeg suviše kalifornijskog, ali ne toliko orgijastičkog koliko površnog i frazeološkog.

U tim trenucima bend liči na pozne Butthole Surfers. 

Srećom, to nije sve. U White Music BJM vuku na avangardne minimaliste, dok This Is The First Of Your Last Warnings opet donosi grandiozan i sablastan osećaj ali i plesnu podlogu. U narednoj This Is The One Thing We Did Not Want To Have Happen se može čuti sempl bubnja iz pesme She's Lost Control Joy Divisiona, i tako dalje. To čini slušanje albuma nepredvidljivim iskustvom. I tamo gde se očekuje ili strepi od još jedne slične teme, iznenada dolazi olakšanje ili iznenađenje.

Trajanje od 70 minuta je preterano za ovako glomazan album, naročito usled prečestih ponavljanja i monotonog insistiranja na jednom rifu. Ono što se dobija na raznovrsnoti pravljenjem stilskih kolaža i semplovanjem, gubi se u preterivanju sa monolitnim gitarama kojima nikad dosta buke i ponavljanja. Ako i postoji nešto što odvlači od ove monolitnosti, onda su to mali izleti u humor. Primer su, recimo, pesma Detka!Detka!Detka!, koja je sastavljena od sempla nečega što liči na ruski dance pop, ili kultivisani Sonic Youth momenti u Our Time.

BJM gitarskim temama dovršavaju pesme, ali u tim momentima nisu najjači (Spacemen 3 su to nekada daleko bolje radili). Ako zamerke ostavimo po strani i fokusiramo se na šarolikost sadržaja u drugom planu - od tuvanskih pevača do ruskog dancea, kao i neobaveznog humora, pop izleta, trip hop mračnjaštva i minimalizma možemo zaključiti da su BJM bolji u onim trenucima kada ne pokušavaju da budu ozbiljni.

Povezano:

• My Bloody Underground, recenzija (2008)

Audio:

• MySpace