My Bloody Underground

Rok mitologija je mač sa dve oštrice. Jedna seče banalnost, druga realnost. Ako kroz mitoljubivu prizmu posmatramo Antona Newcombea i četu saradnika koji su deo epske istorije Brian Jonestown Massacrea, odmorićemo se od banalnosti, ali i udaljiti od realnosti, koja je kod ove grupe sama po sebi dovoljno romantična, ali često i obespokojavajuće surova.

Bez trunke mitotvoračkih ambicija, slobodno se može reći da je Newcombe možda najbeskompromisniji lik koji je u poslednjih 20 godina pokušao da napravi nešto ozbiljno u rokenrolu.

O njegovoj beskompromisnosti ponajbolje svedoči dokumentarac Dig! (2005), nastao kao plod višegodišnjeg praćenja BJM-a i vršnjačkog, u početku drugarskog benda The Dandy Warhols. Jedna od upečatljivijih epizoda beleži delić atmosfere na svirci upriličenoj za mejdžor velikodostojnike, na kojoj se posada BJM-a nije pokazala u najboljem svetlu. Zapravo, nisu ni priveli koncert kraju. Zapravo, potukli su se.

Anton Newcombe danas živi na Islandu (i ime ove zemlje ima istetovirano na unutrašnjoj strani usta) i nedavno je samoobjavio 13. album BJM-a, sa ko zna kojom po redu ekipom iza sebe. Album se zove My Bloody Underground, što se može čitati na više načina (odjednom). Kao posveta My Bloody Valentineu (čiju šugejzersku milinu neretko evocira); Velvet Undergroundu (na koji asocira prvenstveno elegancijom), te grupi Jesus and Mary Chain (koja ima pesmu My Little Underground, i bliska je BJM-u suštim zvučnim zanosom).

Tu je i Julian Cope sa My Nation Underground, možda jedini živi rok frik koji na pola diskusije o bilo čemu sa spiritualno-uvrnutim – i obratno – Newcombeom ne bi slegao ramenima i otišao, praveći se da nije poražen njegovom inteligencijom i unezverenom harizmom.

Sam Anton, opet, kaže da je naslov albuma eufemizam za My Fucking Underground.

Kako god.

Muzikalnost Antona Newcombea po svoj prilici će i ovoga puta ostati daleko od mejnstrima. Kada bi BJM-u to uopšte bilo bitno, hipnotičko-zlokobna meditacija koja otvara 13. album ne bi se zvala Bring Me the Head of Paul McCartney on Heather Mill's Wooden Peg (Dropping Bombs on the White House). Niti bi se prekrasni šugejz-kraut pri kraju albuma zvao Automatic Faggot for the People. Niti bi interesenti imali razloga da strepe da će ih Anton na koncertu šutnuti u glavu (ne bi bilo prvi put).

My Bloody Underground  je veoma eklektičan album, ali zahvaljujući intenzitetu Newcombeove vizije izvrsno funkcioniše kao celina. "Etidu" We Are the Niggers of the World naš junak je navodno komponovao kad mu je bilo devet godina; kad god da ju je komponovao, predivna je. U kompaktnoj posveti ranim Echo & the Bunnymen Yeah Yeah  Anton kanališe vokalni manir Iana McCullocha na upečatljivo precizan način. Kada bi liverpulski bard bio najbezazlenija sila koju BJM priziva na Undergroundu - ko zna, možda bi ovaj album bio hit...

Monkey Powder

Verovatno znate onu staru priču kako je Robert Johnson prodao dušu đavolu na raskršću kako bi dobio talenat za muziku. To je mit, a ovo je realnost. Newcombe prosto ostavlja utisak čoveka koji, kada se nađe na raskršću, ni ne razmišlja o pregovaranju s nečastivim, nego pritisne gas, omaši oba puta i, sa dijabolično-arogantnim kezom na licu, uleti u kukuruze.

My Bloody Underground, kao i čitava diskografija Brian Jonestown Massacrea možda izgleda paušalno, polovično, pa i bledunjavo, ali to je samo varka. Izvesna doza praznine jedna je od njenih ključnih komponenata.

Koščata, razbarušena i ponekad, praktično, podla muzika na ovoj ploči ne ostavlja slušaocu puno prostora za pregovore. Njeni zubi ne služe samo da ulepšaju osmeh.

Znate li nekog ko je postao manje neurotičan tako što je tvrdoglavo negirao svoje neuroze? I, još važnije, da li biste osobu s takvim pristupom sebi i životu nazvali istinski pozitivnom?

Da, Anton Newcombe jeste neurotični drkadžija. I ja sam. A vi?