Filmski metropolis za 21. vek

Mesto: Berlin
Vreme: 11. - 21. februar 2010.

Protekli Berlinski filmski festival ispunio je ono što se od njega obično očekuje: jedinstven izbor filmova iz svih krajeva sveta, veliku posećenost, sneg i oskudno odevene zvezde koje drhte na crvenom tepihu. Među njima je, po službenoj dužnosti članice žirija, prednjačila Renée Zellweger, koja je pred početak ceremonije dodele nagrada, na debelom minusu i u tankoj haljinici, pozirala pred fotografima dobrih pola sata, sa sve osmehom na licu. Publika koja je gledala prenos iz sale slatko se ismejala.

Berlinale je ove godine imao posebno svečan ton, jer je proslavio šezdesetogodišnjicu postojanja. Rođendan je obeležen izložbom "Parada zvezda" u okviru koje su na ulicama u centralnoj zoni festivala izložene stotine panoa sa portretima najpoznatijih gostiju Berlinalea u poslednjih par godina. Mnoga od tih poznatih lica snimila su promotivne spotove u kojima su Berlinaleu čestitali rođendan i ispričali svoje omiljene festivalske anegdote.

U znak jubileja, Berlinale je otvoren nesvakidašnjim događajem: premijerom restaurirane verzije remek-dela Fritza Langa Metropolis uz pratnju simfonijskog orkestra. Metropolis je skraćen odmah po objavljivanju 1927, nakon čega se bar četvrtini filma izgubio svaki trag. Restauracija iz 2001. godine smatrana je najboljom mogućom, sve dok 2008. u Argentini nije pronađen negativ originalne verzije sa preko 30 minuta materijala za koji se mislilo da je nepovratno izgubljen. Restauracija prikazana na Berlinaleu bitno je poboljšanje u odnosu na prethodnu. Uključene su tri nove scene, mnoge su produžene i drugačije montirane, na osnovu čega još uvek fragmentirani film deluje kompletnije nego ikada.

Za veliku većinu koja nije imala sreće da se domogne karte za ovaj događaj priređena je paralelna, javna projekcija na Branderburškoj kapiji, kojoj je, na temperaturi od -10 ºC, prisustvovalo oko 2000 entuzijasta. Oni praktičniji došli su spremni, opremljeni čajnicima, ćebadima i kamp stolicama. Hrabriji su prosto rešili da ignorišu hladnoću i zaseli na snegom prekrivene pločnike, dok je većina publike film odgledala šetajući unaokolo u bezuspešnim pokušajima da se zagreje.

U atmosferi u kojoj su ljudi ispred Kapije s nestrpljenjem čekali da se što pre „pređe na posao“, pa da se beži s mraza, promotivni klipovi koji su prethodili projekciji teško da su bili dobrodošli. Najoriginalniji među njima bila je rođendanska čestitka Tilde Swinton. Glumica je rešila da rođendan festivalu čestita 60 puta, „srećan, srećan, srećan, srećan...“, što je isprva zasmejalo publiku, ali i ubrzo zatim izazvalo glasno negodovanje.

Za glavnu nagradu festivala, Zlatnog medveda, kao i šest pratećih Srebrnih medveda, takmičilo se 20 filmova. Predsednik žiriija, Werner Herzog, izjavio je da je odluka o najboljem filmu bila laka, brza i jednoglasna. Zlatni medved dodeljen je turskom reditelju Semihu Kaplanoğluu za film Med. Ova meditativna drama uz minimum dijaloga i bez muzike govori o šestogodišnjem dečaku koji luta šumom u potrazi za nestalim ocem. Uloga dečaka je zadivljujuća, što Kaplanoğlu nije propustio da istakne po primanju nagrade. Po njegovom mišljenju, dečak i priroda su nosioci filma i njihova je zasluga što je uspeo da izrazi ljubav, nadu i zadovoljstvo koji se bude u osobi koja uspe da se uskladi sa divljinom.

Najkontroverznija, a ujedno i najpredvidljivija, odluka žirija bila je dodela Srebrnog medveda za režiju Romanu Polanskom. Pisac iz senke je majstorski realizovan, ali konvencionalan triler koji je tek na momente prepoznatljiv kao delo Polanskog, i kao takav teško da nosi autorski pečat koji ovakva nagrada podrazumeva. S druge strane, nije realno očekivati da film u koji je uloženo 45 miliona dolara iz evropskih fondova ostane bez institucionalne podrške.

Ipak, ono što u celoj stvari privlači najveću pažnju jeste sam momenat u kom se nagrada dodeljuje, jer on ne ostavlja prostora da se ovaj Srebrni medved tumači kao išta drugo do podrška Polanskom u situaciji u kojoj se obreo, bila to namera žirija ili ne. To su implicitno priznali i producenti filma izjavivši da Medveda kojeg su primili u ime Polanskog više vide kao nagradu za rediteljev celokupan umetnički rad, nego konkretno za Pisca iz senke.

Na otvoreno pitanje novinara da li bi podržali inicijativu za pokretanje peticije da američki predsednik amnestira Polanskog, a na koje je prethodnog dana Gérard Depardieu odgovorio potvrdno, producenti su izbegli direktan odgovor, jer se „u Romanove privatne stvari nisu mešali nikada, pa neće ni sada“.

Srebrni medved za drugi najbolji film festivala otišao je u ruke rumunskog reditelja Florina Şerbana za zatvorsku dramu Ako mi se zviždi, ja zviždim. Film je zasnovan na pozorišnoj predstavi o problemu maloletničke delinkvencije, a svojim sirovim pristupom zaradio je i nagradu za kinematografsku inovaciju. Şerban je, po primanju nagrada, izjavio da bi mu bila čast da na osnovu njih bude svrstan među predstavnike rumunskog Novog talasa zajedno sa rediteljima kao što su Mungiu, Nemescu ili Puiu.

Najveći film festivala prikazan je van konkurencije. Novi blokbaster Martina Scorsesea, Zatvoreno ostrvo, verovatno je najslabiji od njegova četiri filma sa Leonardom DiCapriom, a  među novinarima je posle projekcije generalno okarakterisan kao razvučen i melodramatičan. Kao svetla tačka najčešće je izdvajana Ben Kinglseyeva uloga orkestratora nacističkih eksperimenata, iako jedan engleski kritičar nije odoleo da primeti da za nju Kingsley nije morao previše da glumi.

Od obilja primedbi na konferenciji za štampu nije se čula nijedna. Ipak, dobru ocenu Zatvorenog ostrva izneo je sam Scorsese, iako u šali, i to odgovorom na pitanje zašto film nije učestvovao u takmičarskom programu: „Šta da jeste učestvovao, a da nije pobedio?“ Taj scenario bio bi više nego verovatan. Zatvoreno ostrvo nije loš film, ali prečesto posustaje na nivou realistične drame da bi bio uverljiv. U pokušaju i da zabavi i da iznese relevantan komentar savremenog društva, on ne zadovoljava u potpunosti ni na jednom planu.

Još jedan film prikazan van konkurencije verovatno će postići značajan finansijski uspeh. The Kids Are All Right Lise Cholodenko je studijski film zamaskiran indie estetikom i upakovan kao lep i pitak proizvod koji uz puno humora pristupa ozbiljnim temama, pa je kao takav jak kandidat za ovogodišnji Džuno ili Mala mis Sanšajn. Julianne Moore i Annette Bening glume lezbejski par koji odgaja dvoje tinejdžera i pokazuje do koje mere istopolni brakovi mogu biti (dis)funkcionalni.

Publici sa ovih prostora mogao bi biti zanimljiv novi film Jasmile Žbanić Na putu. Posle Grbavice koja je pre četiri godine nagrađena Zlatnim medvedom, lokalna publika imala je visoka očekivanja i ostala neimpresionirana. Zamišljen kao kritika religioznog fanatizma kroz priču o ljubavnom paru, Na putu u par navrata dolazi nadomak cilja, ali ostaje neubedljiv. Gluma je gotovo na nivou ovdašnjih TV serija, a knjižica koja se delila kao promotivni materijal vizuelno je uspelije ostvarenje od samog filma.

U okviru Talent Campusa, koji okuplja mlade filmske stvaraoce u cilju edukacije i sklapanja zajedničkih projekata, održan je niz zanimljivih tribina, radionica i predavanja. Berlinale je imao čast da ugosti ser Kena Adama, dizajnera sedam filmova o Jamesu Bondu, kao i Kubrickovih Dr. Strangelove i Barry Lyndon, za koji je nagrađen svojim prvim Oskarom. Iako u svojoj devedesetoj godini, gospodin Adam je sa puno energije govorio o tajnama dizajnerskog zanata i razlikama između izgradnje nekadašnjih i današnjih filmskih setova. Njegova priča o tome kako je kao dete krišom išao da gleda novo filmsko čudo po imenu Metropolis deluje fascinantno, jer tek tada vam postane jasno da slušate osobu koja je prisustvovala praktično čitavoj istoriji kinematografije.

Sjajnu tribinu održao je i Christian Berger, direktor fotografije nedavno nominovan za Oskara za Belu traku Michaela Hanekea. Berger je otkrio puno zanimljivih detalja u vezi sa svojom dugogodišnjom saradnjom s Hanekeom i njihovim metodama rada. U odvojenoj sesiji, on je malom broju mladih direktora fotografije demonstrirao svoj lični sistem za osvetljenje, koji je tajno koristio za Pijanistkinju, a potom ga patentirao.

Ono što privlači najveću pažnju publike i festivalu daje najveći publicitet jesu zvezde, a njima Berlinale nije oskudevao ni ove godine. Svoje nove filmove u Berlinu su promovisali Martin Scorsese, Leonardo DiCaprio, Ben Kingsley, Michelle Williams, Ewan McGregor, Pierce Brosnan, Julianne Moore, Gael García Bernal, Gérard Depardieu, Isabelle Adjani, Catherine Keener, Stellan Skarsgård, Jackie Chan, Ben Stiller, a za shodno da se pojavi našao je čak i Mihail Gorbačov.

Masa je čitave dane provodila gurajući se ispred crvenog tepiha, a kada biste nekog upitali: „Izvinite, ko to treba da naiđe?“, najčešći odgovor bio bi: „Hmm... Ne znam.“ I dok je publika iščekivala najavljenog Depardieua, koji je u Berlin došao sa osrednjom dramom Mamut, iz auta je na opšte razočaranje izašao ko-reditelj filma Benoît Delépine, prišao starijem gospodinu u publici, uzeo mu svesku i olovku iz ruku i s ponosom krenuo da se potpisuje, dok se na licu zatečenog gospodina jasno čitalo: „Ko je sad pa ovaj?“

Berlinale je glomazna mašinerija razuđena na mnogo lokacija, zbog čega posetilac ne može da izbegne osećaj da je nešto propušteno i da festival nije doživljen u potpunosti. Za deset dana prikazano je 400 filmova, što je više nego na bilo kom drugom festivalu, a činjenica je da nisu svi naslovi zavredeli mesto u selekciji. Berlinale očito polaže do svoje reputacije najmasovnijeg filmskog festivala, ali ako bi kvalitet stavio pre kvantiteta i povećao broj projekcija rasprodatih filmova na račun eliminacije nedovoljno dobrih, opet bi se došlo do rekordne brojke od 300 000 prodatih ulaznica. Ovakva megalomanska koncepcija stavlja posetioca u stalnu nedoumicu, ali navelo vas to da pogledate jedan ili deset loših filmova, pogodaka će biti daleko više, zbog čega gigantski filmski cirkus po imenu Berlinale svakako treba iskusiti.