Polomljeni prozori

Druga priča je ona o odnosu omladine i vlasti. Ako je rap predstavljao priliku da hip-hop kultura bude pretvorena u robu, grafiti su predstavljali priliku da ona bude satanizovana. Crtački pokret je bio posledica dobronamernog zanemarivanja, masovnih medija i mladalačke pobune. Nije prošlo mnogo vremena do trenutka kada je najekstremniji izraz generacijske revolucionarne nove estetike izazvao najekstremniji protivudar.

Od prvog pojavljivanja TAKI 183a u New York Timesu 1971. godine, grafiti su od tinejdžerskog kurioziteta iz kraja postali problem lokalne samouprave sa političkim posledicama na nivou cele države. To će i ostati. U leto 1972. godine, dok mu je predsednička kampanja bila u škripcu, gradonačelnik John Lindsay je proglasio prvi „Rat protiv grafita“ uz izbezumljeni apel: „Stanovnici Njujorka, za ime Boga, pružite pomoć svom velikom gradu – branite ga, podržite ga i zaštitite ga!“¹ Nazvao je crtače grafita „nesigurnim kukavicama“ i sugerisao da svi oni imaju probleme sa mentalnim zdravljem.

Gradonačelnikov program protiv grafita je pozivao ne samo na restrikciju markera i sprejeva, povećanje mera bezbednosti i upotrebu hemikalija, rastvora i farbe za uklanjanje grafova, već i na uvođenje psiholoških mera.

Za Lindsayja su grafiti bili zločin koji u najvećoj meri dovodi do ludila. Oni su stvarali „obeshrabrujući vizuelni utisak“. Lindsay je izjavio: „Velika je sramota što u vreme oskudice moramo da trošimo novac u te svrhe“.² Rat će se, međutim, nastaviti. Političari su pronašli način da se saglase sa svojim biračima da grad ide dođavola, čineći pritom jako malo da ga spasu od propasti. Rat protiv grafita je u stvari skrenuo pažnju sa nesposobnosti lokalne samouprave u rešavanju mnogobrojnih stvarnih kriza, među kojima je najhitnija bio bankrot. Takozvane kampanje vezane za „kvalitet života“ bile su simbolično i često skupo smirenje za glasače umorne od problema. 

Tokom 1976. godine, srljajući u bankrot, grad je pronašao 20 miliona dolara da bi stvorio „buff“ – hemijsko čišćenje vozova iscrtanih grafitima – dodajući ih na uobičajenih 25 miliona dolara godišnjih troškova za vođenje svog rata. Ne samo da je „buff“ vozovima dao estetski mrtvu boju već je bio i štetan – stotine radnika se razbolelo a jedan čovek je umro usled dugotrajne izloženosti.³ 

Iste godine je Transit Authority ustanovio četvoročlani Odred za borbu protiv grafita, koji će ubrzo objaviti obmanjujući „Profil prosečnog prestupnika“:

• Pol – muški
• Rasa – crna, portorikanska, ostale (tim redom)
• Uzrast – promenljiv, uglavnom od 13 do 16 godina
• Odeća – nosi paket ili papirnu kesu, kaput po hladnom vremenu
• Zanimanje – učenik (iz domaćinstva sa nižim primanjima)... ⁴

Sad je lako rugati se očigledno netačnom profilu kao što je lako otpisati trud policajaca gradskog saobraćajnog kao uglavnom nedelotvoran i neuspešan. Policija je, međutim, izvršila hiljade hapšenja i pojačala prikupljanje informativnih podataka o obojenoj omladini prateći njihove ekipe, zaplenjujući sveske sa skicama, ispitujući prestupnike okrivljene za crtanje grafita i upadajući u kuće crtača. Te tehnike prismotre i čišćenja su stvorile sopstvenu ideologiju. Profil je, sa krvavim posledicama, sam za sebe postao nekakva bolesna istina.

Zapanjujuće licemeran članak neokonzervativca Nathana Glazera u Public Interestu 1979. godine je pružio opravdanje – pošto je teorija prejaka reč – za povećanje kaznenih mera i histeričnog sprovođenja reda usmerenog protiv obojene omladine. Centralna premisa članka nije počivala na dobro proverenim iskustvenim podacima već, kako je sam Glazer priznao, na samom strahu od Drugog. Mozgajući o problemu grafita, napisao je: „Iako ne tvrdim vezu između autora grafita i kriminalaca koji povremeno pljačkaju, siluju, napadaju i ubijaju putnike, neizbežno se oseća da su svi oni deo jednog sveta grabljivaca koji se ne mogu kontrolisati“.⁵

James Q. Wilson, kriminolog sa Harvarda, razvio je dalje ovaj nekoherentni argument u ono što će dobiti ime „teorija polomljenih prozora“. Ako jedan polomljeni prozor ne popravimo, tvrdi „teorija“, čitav kraj će uskoro biti nasilno gurnut u rat. Teorija polomljenih prozora je utabala stazu surovim, netolerantnim akcijama prismotre, uznemiravanja i propagande u ime „kvaliteta života“, koje će nova generacija gradonačelnika usavršiti do poslednje decenije 20. veka. Ponovo, uprkos nedostatku iskustvene evidencije, kratko javno saopštenje Gradske skupštine da je crtanje grafita predvorje nasilnih zločina je, poput mrtvog tkiva, očvrsnulo u neopozivu istinu.

Glazer i Wilson su prosto prepakovali isti onaj stari rasizam – „propade nam komšiluk“ – koji je pokrenuo odlazak belaca 60-ih, mada na način koji je izgledao proročki. Dve decenije kasnije, uticajna knjiga Malcolma Gladwella – The Tipping Point ⁶ – i dalje će slaviti „polomljene prozore“ kao poslednji krik teoretisanja, manje se baveći dokazivanjem održivosti same „teorije“ nego pokazivanjem potpunog uspeha koji su ti ideolozi ostvarili u transformisanju urbane politike. Glazerovi i Wilsonovi članci su zapravo predstavljali drugačiju vrstu prelomne tačke – jednom imenovana, neokonzervativna reakcija na grafite postaće jedno od uporišta na osnovu kog će se politika napuštanja okrenuti ka politici suzbijanja. Obe ove politike će u značajnoj meri oblikovati hip-hop generaciju.

U medijima su se stvaranje rasnih profila i Rat protiv grafita sjedinili. Podzemna železnica je predstavljala tipičan primer anarhističke ruševine Njujorka – grad koji je predat u ruke zločinačkoj, nedisciplinovanoj i tamnoputoj omladini. Bernard Hugo Goetz, samozvani „osvetnik iz podzemne železnice“, upucao je u vozu, iz neposredne blizine, četvoro crnih tinejdžera – od kojih je jedan ostao paralizovan – i postao preko noći nacionalni heroj. Bio je to vrhunac koji je SKEME – crni tinejdžer sa premnogo talenta – predvideo nekoliko godina ranije saopštavajući putnicima podzemne železnice u burneru⁷ podno prozora: „All you see is... CRIME IN THE CITY.“⁸

Pretpubertetski čuvari b-boy tradicije

Kapital i vlasti su, do kraja 1979. godine, iz temelja izmenili rap i grafite. Kao što je Flash rekao – bilo je vreme da se promeniš i opstaneš ili da budeš otpisan; to je bio još jedan okret petogodišnjeg kruga stila. 

Bilo je, međutim, i predadolescenata – onih koji su ranije jedva čekali da odrastu kako bi organizovali svoje bitke i žurke u blokovima, rokali svoje stilove i stvorili svoja imena. Stilske eksplozije 70-ih su okončane a vreme, novac i moć su se izgleda urotili da bi im ukrali priliku da zasijaju. Ako je trebalo da tradicije tih mladalačkih pokreta budu očuvane, bili su im potrebni nostalgični mališani koji su se sećali kako je to nekada izgledalo.

Crazy Legs je dve godine nakon okupljanja na aveniji Crotona živeo u udaljenom delu Uptown Manhattana na 207. ulici u blizini Ghost Yarda. Njegov rođak Lenny i on su se borili protiv dvojice vođa originalne postave Rock Steady Crewa iz parka Echo – Jimmyjem Deejem i Jimmyjem Leejem – i izgubili. Ipak, pokazali su dosta herca i postali članovi. Nije, međutim, bilo kao ranije. Legende su napustile ples a ekipe su se osipale. On kaže: „Čak ni gore na Menhetnu, kad sam se preselio tamo, nije bilo baš mnogo ekipa. Jako mali broj ljudi je gajio ples“. Bila mu je na prevaru oduzeta prilika da se dokaže. Imao je 13 godina i patio je za prošlošću. 

I tako je Crazy Legs krenuo u misiju. Kao lik iz nekog od kung-fu filmova koje je voleo i gledao na Times Squareu, putovao je gradom da bi našao i izazvao svakog od preostalih b-boysa. „Išao sam i upoznao lika po imenu Lil' Man koji će kasnije postati Lil' Crazy Legs. Upoznao sam Take Onea i klinca po imenu Quiquito – zvali smo ga Little Kicks – i borio se protiv njih. Kada bih naleteo na neke b-boyse, zablejao bih sa njima i neko bi mi rekao: „E, znam jednog b-boya iz ove oblasti ovamo dole“. Mogao je da bude udaljen i 50 blokova, ma kol’ko god. Bio sam iz fazona: „’Ajde, ’ajmo tamo“. Moja mala misija iz kung-fu filmova bi se nastavila. I na kraju sam ih sve regrutovao“, kaže on.

Dole na Aper Sajd Vestu, Wayne „Frosty Freeze“ Frost je bio deo grupe zvane Rock City Rockers koju su formirali Zulu Kings. Jeffrey „DOZE“ Green i Ken „Swift“ Gabbert su imali ekipu zvanu Young City Boys. Bilo je i drugih kao što su Buck 4 i Kuriaki. Crazy Legs se upoznao i borio sa svima njima. Tada mu je Jimmy Dee predao ime Rock Steady Crewa. On kaže: „Jimmy Dee je video da sam skupio mnogo ljudi i da sam održavao stvar a mnogi drugi b-boys i dalje nisu bili toliko aktivni. Zauzeo je nepretenciozan stav. Snizio je svoj čin, sve mi je prepustio i nikada se nije mešao u to kako radim ali je uvek bio tu da mi pomogne savetom u vođenju ekipe“. Novi Rock Steady Crew je postao magnet za izolovanu omladinu širom grada koja je čuvala stil Bronksa – supergrupa druge generacije, poslednji b-boys.

DOZE kaže: „Svake subote smo ja, Legs, Frosty i Kenny provodili ceo dan u bioskopu na Times Squareu. Tri dolara za 10 fimova – ludilo! Pogledaš filmove Shaw Brothers i odlepiš. I tako smo počeli da uklapamo te filmove u ples. Tako smo počeli da stvaramo naš sopstveni stil“. Verovatno su bili čudan prizor kada su uvežbavali svoje pokrete u parku na uglu 84. ulice i avenije Amsterdam – izgubljena škola b-boy monaha. Nasledili su ples i toj zaostavštini su ozbiljno pristupali.

DOZE je ples prvi put video u Edenwald paviljonima u Severnom Bronksu, ranih 70-ih, gde su mangupi plesali sa radijom na ramenu. On i Ken su izbrusili gangsterski up-rock i učinili ga jezgrom svog stila. „Ples je zapravo jako dug. Traje oko 15 minuta. Ima dosta koraka. Kreće iz stojećeg, potpuno mirnog stava, sa kao nekim nadmetanjem pokretima ruku, a onda prelazi u šepurenje, pa kao neki preskok, onda opet šepurenje, onda korak nazad, pa korak napred, i onda kao neko oklevanje i onda padneš dole. Uzeli smo taj deo, sam kraj. Videli smo to i rekli: „To je to jebote“. Cim napred i pad – to je najmoćniji deo plesa, to je kao prelom. Ja i Kenny smo to naučili od poslednjih ljudi, naučili smo samo deo toga ali smo taj ples podigli na viši nivo“.

Frosty Freeze je izmislio nove freezove⁹ kao što je, na primer, Suicide¹⁰, kog bi uradio tako što bi napravio flip¹¹ i prizemljio se na leđa. Crazy Legs i Ken Swift su uradili nešto slično za spinove¹² – uneli su u ples novu, zapanjujuću telesnu mehaniku, fizičke principe i brzinu. Rock Steady su vrlo brzo prevazišli backspinove i headspinove¹³, i došli do windmillova¹⁴ i handspinova¹⁵. Crazy Legs kaže: „Sve te pokrete koje smo počeli da radimo smo otkrili slučajno. Nisam planirao da razvijem backspin. Uvežbavao sam chair freeze, previše sam se zarotirao i zavrteo sam se jako brzo. I onda sam se sledeći put opet previše zarotirao pa produžio u neprekidni backspin i nastavio da to radim“.

Rock Steady Crew su počeli da dolaze u parkove na igranke i na podijume za vožnju rolšua da bi šokirali tinejdžere svojim stilom. Ekipe koje su pokušale da se bore protiv njih su otkrile da su nezaustavljivi. DOZE kaže: „Frosty i ja smo bili nešto kao zajebanti u ekipi. Obično smo imitirali ljude i ponašali se kao klovnovi i izvodili naš stil „pijanog majmuna“ – iz fazona, padamo unaokolo i onda samo izletimo – bum! Bilo je to po principu: „E, pošalji DOZE-a unutra da se naruga liku!“ Ja bi mu se narugao. „Dobro, pošalji sad unutra Bucka i Kurija“. Oni su bili tajno oružje, buuuum baaaam! Bili smo kao 5 Deadly Venoms¹⁶“.

Pridobili su publiku a njihovi redovi su bujali od pridošlica. Proširili su svoje članstvo uključivši klince koje su interesovale i ostale stare umetnosti Bronksa. „SHY 147 je bio s nama. DONDI je bio s nama. Imali smo ljude koji su bili vozači rolšua a bili su uz Rock Steady. Bilo je devojaka i ljudi koji su plesali Webo¹⁷. Bilo je i nekih što su bile samo dobre ribe i onih što su nas samo podržavali i visili s nama. Imali smo raznovrsnu ekipu“, kaže Crazy Legs. „Rock Steady Crew je u to vreme imao najmanje 500 ljudi“.

 A zatim su članovi, jedan po jedan, izlazili da bi formirali svoje ekipe. Članovi Rock Steadyja koji su ostali podrugljivo su ih zvali „timovima za popunjavanje lige“¹⁸. Međutim, neki od njih, poput New York City Breakersa i Dynamic Rockersa postaće najoštrija konkurencija Rock Steady Crewa.

U tom trenutku je Rock Steady već ispunio svoj zadatak. Tada nisu bili svesni toga, međutim, njihova vizija stare škole Bronksa će neumitno oblikovati hip-hop generaciju. Oživeli su ples, kanonizovali stare i izumeli nove, smelije pokrete. Tresući se uz brze post-búgalu afro-latino ritmove i dobre vibracije – pesme poput Melting Pot Booker T & MG’sa, Let’s Dance to the Drummer’s Beat Hermana Kelleyja i grupe Life i Expansions Lonnieja Liston Smitha su uhvatile njihov optimizam. Jedna od njihovih glavnih tema je sve rekla – „It’s Just Begun“.¹⁹

1. Craig Castleman, Getting Up: Subway Graffiti in New York (Cambridge: The MIT Press, 1982), 137. 2. Ibid, 142. 3. Joe Austin, Taking the Train: How Graffiti Art Became an Urban Crisis in New York City (New York: Columbia University Press, 2001), 130. 4. Reprodukovano u Stewart, Subway Graffiti, 203–204 (v. chap. 4, n. 1). 5. Nathan Glazer, “On Subway Graffiti in New York,” Public Interest (Winter 1979), 207. 6. Prelomna tačka – prim. prev. 7. Naziv za grafit koji ima dobre, žive boje i dobar stil – obično je reč o wildstyle radu – tako da izgleda kao da „gori“ (burn) na podlozi. – prim. prev. 8. Sve što vidiš je... KRIMINAL U GRADU – prim. prev. 9. Zamrzavanje – grupa specifičnih b-boy trikova u kojima plesač zaustavlja telo u raznim „nemogućim“ pozicijama sa ciljem da ga potpuno ukoči, posebno nakon izuzetno dinamičnih pokreta. – prim. prev. 10. Doslovno „samoubistvo“ – prim. prev. 11. Salto – prim. prev. 12. Okreti – prim. prev. 13. Okret na leđima, okret na glavi – prim. prev. 14. Vetrenjača – prim. prev. 15. Okret na ruci – prim. prev. 16. Pet smrtonosnih otrova – kultni borilački film hongkonškog reditelja Changa Cheha iz 1978. godine. DOZE navedenim poređenjem želi da ukaže na različitost stilova pojedinačnih članova Rock Steady Crewa ali i na snagu ekipe u okviru koje su te različitosti čvrsto sjedinjene u moćnu celinu kao što je to slučaj u filmu sa različitim majstorima borilačkih veština. – prim. prev. 17. Vrsta popularnog plesa nastala početkom 80-ih u četvrtima Njujorka u kojima su živeli latinoamerikanci – poznat i pod španskim imenom „Huevo“ („jaje“ na španskom). – prim. prev. 18. U originalu „expansion teams“. Šala je zasnovana na nazivu za nove timove u američkim sportskim ligama. Specifičnost tih novih timova u američkim sportskim ligama je, usled organizacionih i finansijskih pravila formiranja liga, generalno niži kvalitet igrača i neiskustvo rukovodstva klubova. – prim. prev. 19. Pesma funk muzičara Jimmyja Castora i njegove grupe Jimmy Castor Bunch iz 1972. godine čiji naslov doslovno znači „tek je počelo“. – prim. prev.

(Iz knjige Ne može da stane neće da stane Jeffa Changa u izdanju Red Boxa; Prevod: Zoran Lojanica i Predrag Vukčević)

Povezano:

• So Fresh, So Real, intervju sa Jeffom Chengom (2007)