The Performance

Svih ovih godina, Shirley Bassey nije zgubidanila, već je potvrđivala ugled na starim, osvajajući nove teritorije. A sada je sazrelo i za povratnički The Performance – zadivljujuću koherentnu kolekciju pesama različitih autora, zbirku koja osvaja i iskrenošću i umećem i svešću o vremenu u kom se još jedared utrčava u tržišnu utakmicu. A sve to uz producentski nadzor Davida Arnolda koji je, između ostalog, zadužen za muzičke teme u poslednjih nekoliko inkarnacija Jamesa Bonda.

Album otvara Almost There, znalački gradirano nastojanje trubadura Toma Baxtera da Dami sašije odeždu po šnitu saborca Damiena Ricea. Vedrinu donosi Rufus Wainwright koji je odabrao camp pristup, gypsy swing i flamenko za urnebesnu ekstravagancu The Apartment, priču o spremnosti lepotice da srećni kraj bajki u kojima je zatočena trampi za daleko opipljiviju stambenu jedinicu po meri.

Gary Barlow (Take That) i oskarovac John Barry su u svojim doprinosima ostali verni tradicionalnijim izrazima. Prvi je This Time upakovao u ambalažu  starovremenskog, teatralnog ballroom šlagera, dok je Barry u Our Time is Now sasvim očekivano posegnuo za jednostavnom, ali bogatom orkestracijom. Arnoldova kompozicija No Good About Goodbye, pak, predstavlja jedan od najuspešnijih poigravanja na datosti bondovskih tema..

Naglašenije savremeniji pristup donose KT Tunstell u poletno-provokativnoj Nice Men (prvobitni naziv je bio Nice Boys) i Nick  Hodgson (Kaiser Chiefs) koji u I Love You Now poentira na temu melanholije koja stiže kao pratnja zakasnele spoznaje o pravoj ljubavi. Uz to, Arnold ovde pravi autoreferencu ponavljajući neke od zahvata upotrebljenih u Play Dead Bjork.

Belački soul i britanski folk su ishodište Arnoldove As God As My Witness u kojoj Bassey bez iole kmezavog prenemaganja svodi svoje emotivne i šire, životne račune, i The Girl From Tiger Bay (rodno mesto Basseyjeve), doprinosa Manic Street Preachers vrednica. Ova pesma može dosta da pomogne menja upućenima u sveobuhvatnost dara Dame – iako na početku ne obećava, u njenom izvođenju za samo minut evoluira u ubedljivi, gotovo punokrvni hit.

Kabaretski sektor pokriva Richard Hawley u izuzetnoj elegičnoj After The Rain koju Basseyjeva izvodi začuđujuće mladalačkim glasom. I na kraju – Pet Shop Boys! Njihovoj većoj od života baladi The Performance of My Life sa punim pravom  pripada epitet krune izdanja. Jednako važan koliko i domaćinski izdašna orkestracija je tekstualni aspekt. Dama svoj život sagledava sa pozicije umornog izvođača koji je negde tokom dugog putešetvija spoznala strah da je izgubila svoje istinsko ja, ljubav života i pravo na slabost. Ne čudi što je snimanje vokala u ovoj pesmi trajalo jako dugo jer se Shirley Bassey naprosto gušila od suza.

Među rođacima ove numere nalaze se PSP klasici Jelousy i Casanova in Hell, a kao zgodno poređenje nameće se i Show Must Go On od Queen.

Na sreću, ovo nije priča o kilavom detetu kao neizbežnoj posledici delovanja mnogo babica. Naprotiv, The Performance je bajka o vremešnoj dami, svesnoj svog umeća u dobrom društvu i još boljoj izvođačkoj formi. I ne samo to – iako je, sudeći po omotu i promo fotografijama, photoshop radio za sve pare, Dama je imala dovoljno razuma da tu stane i da u daleko značajnijoj dimenziji ove epizode, na planu samih pesama, ponudi spoj emocije, životnog i muzičkog iskustva. I sve to u vreme hiperinflacije mladih debitantkinja.