Godine koje su pojeli nastavci

Još dugo će se strastveno polemisati o tome da li je Avatar Jamesa Camerona prazni spektakl ili arhetipska priča koja nadrasta konvencije žanra. Međutim, ono oko čemu nema spora je činjenica da je u pitanju film za koji i najveći kritičari kažu da se mora pogledati – vizuelni spektakl neviđenih razmera.

Vizuelni spektakl, pak, zvuči kao sumnjivi alibi ukoliko se setimo šta nam se sve poslednjih godina nudilo upakovano u šareni papir vrhunskih specijalnih efekata, ali bitan faktor se zapravo krije u žanru. Naučna fantastika je u dobroj meri okrenuta kreiranju novih svetova koji su više ili manje (ili nimalo) nalik na ovaj naš, i u pitanju je žanr u kome taj novi pogodbeni univerzum predstavlja nešto znatno više od pukih kulisa.

Diskusije u vezi sa Avatarom, koje odlaze korak dalje od razmatranja samog filma, najčešće se dotiču tehnologije u kontekstu upotrebe kompjuterskih efekata za kreiranje karaktera. Pitanje je koliko nam još nedostaje do trenutka kada će kompjuteri konačno uspeti da razumeju meso, kako (otprilike) kaže Seth Brundle u Cronenbergovoj Muvi. Fotorealistični CGI u Avataru nam nudi uverljive likove – humanoidne vanzemaljce – sazdane od piksela umesto od krvi i mesa. No, trijumf tehnologije uz čiju pomoć je Cameron oživeo sopstvene snove je poput vatrometa koji, ma koliko da je veličanstven, ima svoj rok trajanja, a kad svetlost zgasne postavlja se pitanje ko će da održava plamen?

Od Camerona do Lucasa

Kompjuterske efekte je u filmsku industriju na velika vrata uveo upravo Cameron. Ono što je započeo poput svojevrsnog eksperimenta u Ambisu, elaborirao je u Terminatoru 2. Dve godine kasnije u Parku iz doba Jure Spielberg je postavio novi standard za upotrebu efekata, ali, što je još bitnije, to nisu bile samodovoljne parade efekata već punokrvi žanrovski spektakli koji su nastavljali tradiciju pametnih blokbastera započetu još sedamdesetih. Naučna fantastika dugo je bila jedan od dominantnih žanrova u kojem se eksperimentisalo kako sa formom tako i sa sadržajem.

Nakon što se Cameron privremeno rastao od žanra, štafetu su preuzeli drugi reditelji. Zvezdani vojnici, Konačni horizont, Kocka, Grad tame, Gataka... samo su neki od bitnih SF filmova koji su se pojavili krajem devedesetih, poput uvoda u prelomnu 1999. godinu nakon koje su stvari krenule naopako za SF film.

Naime, ’99 je godina kada se George Lucas prenuo iz medveđeg sna i odlučio da blagodeti novih tehnologija iskoristi za (pred)nastavak svoje spejs opere. Međutim, novi filmovi u serijalu Zvezdanih ratova samo su naglasili dekadenciju CGI tehnologije koja, lišena pravog konteksta, od dobrog sluge postaje loš gospodar.

Iste godine kada je Lucas prešao na tamnu stranu snimljen je još jedan značajan SF film, ali u pozitivnom smislu, a to je Matriks braće Wachowski. Budućnost će pokazati kako je to zapravo bio poslednji veliki kreativni trzaj naučne fantastike i poslednji dobar SF spektakl do 2009. Usledile su godine koje su pojeli nastavci Matriksa i prequeli Zvezdanih Ratova.

Rekvijem za žanr

Poput kakvog lošeg vica, ispostavilo se da smo godinu prve Odiseje... dočekali sa nogama čvrsto na zemlji. Novi milenijum je bio mala smrt za SF film. I mada je tehnologija polako ali sigurno napredovala, fokus se pomerio na neke druge priče. Superheroji, čarobnjaci, vilenjaci i drugi junaci iz literature i stripa oživljavani su uz pomoć magičnog štapića od silicijuma, a producenti su se okrenuli ponovnom pričanju starih priča, serijalizaciji, rimejcima i filmskim verzijama animiranih filmova. Za naučnu fantastiku tu nije bilo mesta.

Čak ni ugledni reditelj poput Davida Finchera nije uspeo da sa mrtve tačke pokrene adaptaciju romana Arthura Clarkea Sastanak sa Ramom, dok su mnogi ambiciozniji SF projekti polako ali sigurno završavali na TV-u, kao što npr. nova verzija Galaktike.

Oni najbolji SF filmovi proteklih godina prošli su nezapaženo, a u pitanju su bile tmurne, realistične priče kao što su Potomci Alfonsa Cuarona ili niskobudžetni filmovi Primer i Los cronocrimenes u kojima putnici kroz vreme nisu heroji i avanturisti već postaju pacovi zarobljeni u lavirintu ljudske ograničenosti. Svemir u filmu Sunce Dannya Boylea je džinovska grobnica za očajnike koji su kupili kartu u jednom pravcu, a kombinacija hard-SF tematike i naglašene metafizike nije naišla na razumevanje publike. Animirana verzija Tamnog skeniranja bila je zanimljiva samo ljubiteljima Philipa K. Dicka.

SF uzvraća udarac

Obrt je usledio 2009. i tu se vraćamo na priču sa početka teksta. Ali, bilo bi pogrešno upreti prstom u Avatar, a da pre toga ne sagledamo ostatak SF produkcije iz ove godine. Jedan od filmova godine svakako je Distrikt 9 Neila Blomkampa, koji vraća u život tradiciju pametnog blokbastera u kome su drama i akcija podjednako bitne, a koji se izdvaja i po tome što je u pitanju relativno jeftin film realizovan van Holivuda i koji uprkos tome ne štedi na spektaklu.

Moon Duncana Jonesa je SF film u formi odlične kamerne drame koja štedi na kompjuterskim efektima zarad detaljno osmišljenih minijatura u stilu Odiseje u svemiru 2001. Put Johna Hilcoata (adaptacija istoimenog romana Cormaka McCarthya) može se dovesti u vezu sa Potomcima kao još jedan realističan i mračan pogled ka mogućoj budućnosti, a za probranu publiku.

Predstavnici one nešto veselije struje su blokbasteri Zvezdane staze, kao i Avatar. Značaj nove verzije Zvezdanih staza se pre svega ogleda u vaskrseću jednog već prežaljenog serijala koji je istovremeno približen i jednoj novoj publici. U vremenima kada filmski studiji pretvaraju sopstvene junake/priče u celuloidne teroriste samoubice koje huškaju na publiku (kad je SF u pitanju, najbolji primer je degradacija dve žanrovske ikone kroz Alien vs. Predator filmove) ovako nešto je retkost.

Nažalost, novi Terminator ne spada među svetle primere, već se uz filmove kao što su Surogati i SF-horor Pandorum upisuje među kreativne promašaje. Negde na sredini našao bi se solidni Kod sudbine Alexa Proyasa; biblijska apokalipsa u SF oblandi ipak je bila u dobroj meri preveliki zalogaj za ovog talentovanog reditelja.

Na razmeđi ovih pravaca nalazi se Avatar. Iako nije reč o odličnom SF filmu u svakom smislu te reči (ta titula ipak pripada Distriktu 9), Avatar je taj koji će svojim uspehom otškrinuti vrata – i to kako vrata percepcije kod publike koja će se, bar na kratko, ponovo zainteresovati za naučno-fantastične priče epskog zamaha, tako i kad je reč o filmskim studijima koji će se možda konačno usuditi da ponovo na duže staze iskušaju koncept pametnog blokbastera sa esefičnom podlogom.

Vrli novi svet

Možda će u narednim godinama ljubitelji SF-a konačno dobiti svoj Sveti Gral kao pandan filmskoj trilogiji Gospodara Prstenova. Kandidata za lučonošu  ima više, a izdvajaju se Herbertova Dina i Simmonsova saga o Hiperionu. Obe adaptacije bi bile krajnje zahtevne (u slučaju Dine bilo je i više pokušaja) i zahtevale bi upotrebu savremene tehnologije udružene sa jednako moćnom autorskom vizijom i, naravno, gomilom zelenih novčanica.

Avatar je pokazao da je tehnologija tu, međutim, postavlja se pitanje ima li u Holivudu dovoljno ljudi sa vizijom koja ide dalje od projektovane zarade na blagajnama? Upravo je ljudski faktor taj gde stvari najčešće polaze po zlu. Uostalom, nova tehnologija u rukama pogrešnih ljudi (a u nekim slučajevima svi ljudi su pogrešni) česta je premisa SF romana/filmova.

Jedan od autora koji se izdvaja svakako je Christopher Nolan i njegov, kako se iz trejlera može nazreti, vizuelno raskošni i zagonetni SF-triler Inception koji predstavlja najočekivaniji film u narednoj godini, a umesto kosmičkog beskraja mesto dešavanja je jednako nepregledan unutrašnji svemir ljudskog uma.

Ohrabrujuća je pomisao da u godinu druge Odiseje... ulazimo zagledani u gotovo beskrajne mogućnosti koje nude ljudska mašta i kreativnost, pa makar nam kao konačni proizvod svega toga ostala samo iluzija zvana film.