(Beopolis)
Drugi album beogradskog super-trija pokazuje koliko je "drugačiji mainstream" potreban domaćoj sceni, ali i koliko je teško stići do te pozicije
Lira Vega je neobičan fenomen – kućna pop-rock supergrupa, mainstream kuhinjske izrade članova Neočekivane sile, Jarbola i Zoje pod svim svojim imenima.
Bilo bi suviše lako tumačiti ovaj album kao još jedan dobar alternativni rock album iz Beograda, proizvod proverenih imena – on zapravo ima mainstream ambicije, ako postoji nešto što bi mogli nazvati „drugačijim“ mainstreamom. Nažalost mi odavno nemamo na našem tržištu pouzdane repere za domaće ploče, jer nema onih standardnih proizvoda koji čine najveći deo uobičajene ponude na normalno razvijenim tržištima.
Kod nas ima vrlo malo onih prosečnih, klišeiziranih metal, hip hop, R&B, pop-rock izdanja u odnosu na koje originalnije kreacije vidljivo odskaču. Mnogo puta je rečeno a malo puta pročitano, kako bi bilo sjajno imati oko nas dobre, žanrovski čiste proizvode na jeziku sredine, no njih ustvari ima ređe nego raznih umetničkih koncepata i autorske rock muzike (ako se ta oznaka iz filma može preneti).
Pošto nema uobičajenog industrijskog konteksta, ovde se krajnje arbitrarno procenjuju pojedinačni dometi ovih ili onih grupa, nekad je to zavisilo od ideoloških potreba trenutka, a danas nekako više od PR potreba...
Na sve to, i sam čin izdavanja ploče kod nas je skopčan sa nekom malom neopevanom avanturom, pa se tako ovaj album paradoksalno pojavljuje kao izdanje beogradske knjižare Beopolis, mada je prvobitno spreman za PGP RTS. Urednička promena u toj kući dovela je do odlaganja termina za objavljivanje, te je Lira Vega sama uložila novac u sebe. Da li uopšte može biti većeg paradoksa kad je u pitanju izdanje koje, kao što rekosmo, očigledno ima mainstream namere?
Kako znamo da se ovde kriju mainstream namere? I da nam nisu to rekli još 2004. kad se bend pojavio, i da se naslovu i tekstovima ne koriste svesno opšta mesta, čujemo to u načinu na koji je pažljivo koncipiran stil ovog neobičnog albuma: neo-rockerski ali sa negovanim retro-hippie prizvukom, čime su grube ivice ublažene toplim, povremeno monumentalnim pratećim vokalima, koji poigravaju iza pesama uveličavajući ih. Ovi očigledni pop kvaliteti vokalnih milozvučnosti, što Zojinih, što pratećih glasova, glavni su adut u sanjanju da odavde može poteći kakav manji ili veći hit. Zašto i ne?
Zato što, uprkos nekolicini slatkih numera koje izgledaju kao potencijalni stanovnici top lista - naslovna pesma, potom Ko me voli (sa genijalnim refrenom „aa-aa-aa“), Nešto nedostaje („baci se sa mnom u nesvest“), i alter-funky Kristal - vrlo brzo postaje jasno da ovo nije muzika za svakog, odnosno nije tako lako pristupačna. Mainstream rock je muzika koju svako može da uživa bez ikakvog posebnog predznanja, bez osećaja krivice i samoispitivanja, da je prima na čulnom nivou, a ovde se prečesto minira upravo taj nivo neposredne konzumacije neophodne za hit.
Inspirisano razigravanje vokala i ostalih instrumenata puni dušu, ali reči govore iz jednog tako specifično ličnog iskustva, koje ne može da ponudi nikakvo prepoznavanje slučajnom putniku, da od namere hita ostaje samo neosporno dobra svirka, što - zna se još od vremena Korni grupe - nije dovoljno ako hoćete da doprete do šireg kruga slušalaca.
Dok u gorepomenutim pesmama ima još i obećanja čarolije hard-pop hitičnosti, već su Vrteška i Sanigra, dve snažne ženski-ispovedne pesme, daleko od interesovanja i mogućnosti poimanja za veliku većinu potrošača zvuka u ovoj zemlji. Neosporno zanimljive i inovativne, one su novi korak rockerske estetizacije ženskog kod nas i predstavljaju Zoju kao izuzetno ozbiljnog autora, ali vrlo brzo bivaju ponižene u praznom hodu pesme Željna mala, još jednom primeru loše shvaćene neobaveznosti koja upropaštava ovaj album u njegovim najboljim namerama.
Na ivici promašaja titra još par pesama, a posebno Ljubav je... i Spas. Umesto da zaokruže ploču na kraju, nekako ispadaju iz priče, posebno sa pevanjem koje odjednom nije na nivou, pa dovodi u pitanje prethodna postignuća.
Glavna boljka ovog sastava i jeste prokleta neobaveznost. Scenski off-projekat Pozorište šešira (1998) iz koga kasnije nastaje ova grupa, predstavlja onaj prvobitni opušteni milje u kome zatičemo istu postavu što je zadobila interesovanje publike i medija kad se pojavila sa debi albumom Lira Vega pod okriljem PGP RTS (2004), sve uz nagradu dodeljenu u Sava centru.
Tad je sve izgledalo kao sveže, komunikativno pop rock lice jednog celog beogradskog alternativnog umetničkog kruga. Međutim, kako je neobavezno projekat počeo (kao kućni), tako je izgledalo da je i završio (kao kućni), te se tek krajem ove godine pojavljuje pravo niodkuda kad je već postao malo zaboravljen - veliki problem ako imate bilo kakve pop ambicije, u tom čistilištu stvari traju koliko spot na youtubeu, a zaborav masa je jedina sigurna sudbina...
Ne postoji ništa pogrešno u vezi ovog benda, osim pomenutog neobaveznog odnosa prema karijeri, koja je izgledala kao prvi znak nove zrelosti u okviru beogradske underground rock scene ponikle u 90-im: četiri talentovana rock umetnika koja su se donekle već kreativno dokazala, u pokušaju da proizvedu nešto što bi mogli nazvati popularnim pop rock konceptom za širu publiku - to je dovoljno za posebno interesovanje u zemlji u kojoj je bilo kakav građanski proizvod glavne struje odavno u deficitu.
Mainstream je ovde omeđen onim što kažu ili urade Van Gogh, Ana Stanić, Dejan Cukić, Negative, Aleksandra Kovač, svaka inovacija je dobrodošla, a ona u ovoj sferi dolazi kroz šarmatan lik i ozbiljno delo Zoje Borovčanin. Njena nesvakidašnja harizma drži ovu ploču na nivou koji će ostati upamćen, ali umesto na top listama - u jednom sporednom kosmosu koji ispunjava onu stereotipnu predstavu o samodovoljnoj sudbini alternativne rock scene.
A moguć je i drugačiji svet: zamislite da su oni sami rešili kako je Zojina ličnost ono iza čega bi ceo bend trebao da se postroji, promeni ime u ZOYA i pokuša da napravi ono što bi bio ženski pandan albumima Kako bubanj kaže ili Letim, sanjam, dišem Električnog Orgazma, obrascima pametnog mainstrema yugo-rocka 80-ih. Zamislite da je Zoja rešila da želi da bude zvezda, jer to može – do sad je bila rock verzija otkačene školarke sa jakim muzičkim strastima, ali se posle jedne duge noći probudila i shvatila pogledavši u plafon iznad sebe: prave zvezde su ono što nam nedostaje.
Zalupila je vrata za sobom i pošla na probu da kaže to bendu, a Vlaca i Nemanja su je sačekali sa istim rečima na usnama: „prave zvezde su ono što nam nedostaje“.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari