(Beopolis)
Drugi album beogradskog super-trija pokazuje koliko je "drugačiji mainstream" potreban domaćoj sceni, ali i koliko je teško stići do te pozicije
Lira Vega je neobičan fenomen – kućna pop-rock supergrupa, mainstream kuhinjske izrade članova Neočekivane sile, Jarbola i Zoje pod svim svojim imenima.
Bilo bi suviše lako tumačiti ovaj album kao još jedan dobar alternativni rock album iz Beograda, proizvod proverenih imena – on zapravo ima mainstream ambicije, ako postoji nešto što bi mogli nazvati „drugačijim“ mainstreamom. Nažalost mi odavno nemamo na našem tržištu pouzdane repere za domaće ploče, jer nema onih standardnih proizvoda koji čine najveći deo uobičajene ponude na normalno razvijenim tržištima.
Kod nas ima vrlo malo onih prosečnih, klišeiziranih metal, hip hop, R&B, pop-rock izdanja u odnosu na koje originalnije kreacije vidljivo odskaču. Mnogo puta je rečeno a malo puta pročitano, kako bi bilo sjajno imati oko nas dobre, žanrovski čiste proizvode na jeziku sredine, no njih ustvari ima ređe nego raznih umetničkih koncepata i autorske rock muzike (ako se ta oznaka iz filma može preneti).
Pošto nema uobičajenog industrijskog konteksta, ovde se krajnje arbitrarno procenjuju pojedinačni dometi ovih ili onih grupa, nekad je to zavisilo od ideoloških potreba trenutka, a danas nekako više od PR potreba...
Na sve to, i sam čin izdavanja ploče kod nas je skopčan sa nekom malom neopevanom avanturom, pa se tako ovaj album paradoksalno pojavljuje kao izdanje beogradske knjižare Beopolis, mada je prvobitno spreman za PGP RTS. Urednička promena u toj kući dovela je do odlaganja termina za objavljivanje, te je Lira Vega sama uložila novac u sebe. Da li uopšte može biti većeg paradoksa kad je u pitanju izdanje koje, kao što rekosmo, očigledno ima mainstream namere?
Kako znamo da se ovde kriju mainstream namere? I da nam nisu to rekli još 2004. kad se bend pojavio, i da se naslovu i tekstovima ne koriste svesno opšta mesta, čujemo to u načinu na koji je pažljivo koncipiran stil ovog neobičnog albuma: neo-rockerski ali sa negovanim retro-hippie prizvukom, čime su grube ivice ublažene toplim, povremeno monumentalnim pratećim vokalima, koji poigravaju iza pesama uveličavajući ih. Ovi očigledni pop kvaliteti vokalnih milozvučnosti, što Zojinih, što pratećih glasova, glavni su adut u sanjanju da odavde može poteći kakav manji ili veći hit. Zašto i ne?
Zato što, uprkos nekolicini slatkih numera koje izgledaju kao potencijalni stanovnici top lista - naslovna pesma, potom Ko me voli (sa genijalnim refrenom „aa-aa-aa“), Nešto nedostaje („baci se sa mnom u nesvest“), i alter-funky Kristal - vrlo brzo postaje jasno da ovo nije muzika za svakog, odnosno nije tako lako pristupačna. Mainstream rock je muzika koju svako može da uživa bez ikakvog posebnog predznanja, bez osećaja krivice i samoispitivanja, da je prima na čulnom nivou, a ovde se prečesto minira upravo taj nivo neposredne konzumacije neophodne za hit.
Inspirisano razigravanje vokala i ostalih instrumenata puni dušu, ali reči govore iz jednog tako specifično ličnog iskustva, koje ne može da ponudi nikakvo prepoznavanje slučajnom putniku, da od namere hita ostaje samo neosporno dobra svirka, što - zna se još od vremena Korni grupe - nije dovoljno ako hoćete da doprete do šireg kruga slušalaca.
Dok u gorepomenutim pesmama ima još i obećanja čarolije hard-pop hitičnosti, već su Vrteška i Sanigra, dve snažne ženski-ispovedne pesme, daleko od interesovanja i mogućnosti poimanja za veliku većinu potrošača zvuka u ovoj zemlji. Neosporno zanimljive i inovativne, one su novi korak rockerske estetizacije ženskog kod nas i predstavljaju Zoju kao izuzetno ozbiljnog autora, ali vrlo brzo bivaju ponižene u praznom hodu pesme Željna mala, još jednom primeru loše shvaćene neobaveznosti koja upropaštava ovaj album u njegovim najboljim namerama.
Na ivici promašaja titra još par pesama, a posebno Ljubav je... i Spas. Umesto da zaokruže ploču na kraju, nekako ispadaju iz priče, posebno sa pevanjem koje odjednom nije na nivou, pa dovodi u pitanje prethodna postignuća.
Glavna boljka ovog sastava i jeste prokleta neobaveznost. Scenski off-projekat Pozorište šešira (1998) iz koga kasnije nastaje ova grupa, predstavlja onaj prvobitni opušteni milje u kome zatičemo istu postavu što je zadobila interesovanje publike i medija kad se pojavila sa debi albumom Lira Vega pod okriljem PGP RTS (2004), sve uz nagradu dodeljenu u Sava centru.
Tad je sve izgledalo kao sveže, komunikativno pop rock lice jednog celog beogradskog alternativnog umetničkog kruga. Međutim, kako je neobavezno projekat počeo (kao kućni), tako je izgledalo da je i završio (kao kućni), te se tek krajem ove godine pojavljuje pravo niodkuda kad je već postao malo zaboravljen - veliki problem ako imate bilo kakve pop ambicije, u tom čistilištu stvari traju koliko spot na youtubeu, a zaborav masa je jedina sigurna sudbina...
Ne postoji ništa pogrešno u vezi ovog benda, osim pomenutog neobaveznog odnosa prema karijeri, koja je izgledala kao prvi znak nove zrelosti u okviru beogradske underground rock scene ponikle u 90-im: četiri talentovana rock umetnika koja su se donekle već kreativno dokazala, u pokušaju da proizvedu nešto što bi mogli nazvati popularnim pop rock konceptom za širu publiku - to je dovoljno za posebno interesovanje u zemlji u kojoj je bilo kakav građanski proizvod glavne struje odavno u deficitu.
Mainstream je ovde omeđen onim što kažu ili urade Van Gogh, Ana Stanić, Dejan Cukić, Negative, Aleksandra Kovač, svaka inovacija je dobrodošla, a ona u ovoj sferi dolazi kroz šarmatan lik i ozbiljno delo Zoje Borovčanin. Njena nesvakidašnja harizma drži ovu ploču na nivou koji će ostati upamćen, ali umesto na top listama - u jednom sporednom kosmosu koji ispunjava onu stereotipnu predstavu o samodovoljnoj sudbini alternativne rock scene.
A moguć je i drugačiji svet: zamislite da su oni sami rešili kako je Zojina ličnost ono iza čega bi ceo bend trebao da se postroji, promeni ime u ZOYA i pokuša da napravi ono što bi bio ženski pandan albumima Kako bubanj kaže ili Letim, sanjam, dišem Električnog Orgazma, obrascima pametnog mainstrema yugo-rocka 80-ih. Zamislite da je Zoja rešila da želi da bude zvezda, jer to može – do sad je bila rock verzija otkačene školarke sa jakim muzičkim strastima, ali se posle jedne duge noći probudila i shvatila pogledavši u plafon iznad sebe: prave zvezde su ono što nam nedostaje.
Zalupila je vrata za sobom i pošla na probu da kaže to bendu, a Vlaca i Nemanja su je sačekali sa istim rečima na usnama: „prave zvezde su ono što nam nedostaje“.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
djape (gost)
| 26.12.2009. 11.20.54
„prave zvezde su ono što nam nedostaje“
sredićemo to.
odlična recenzija.
-
vreme (gost)
| 26.12.2009. 12.51.10
ko ce ovo bre da slusa?
-
Heroin (gost)
| 26.12.2009. 13.37.27
Ozbiljna recenzija. Svaka cast
-
jj (gost)
| 26.12.2009. 14.15.46
a kako se moze doci do ovog albuma?
-
H8er Duća (gost)
| 26.12.2009. 23.14.37
A kako se može ne doći do ovog albuma?
-
Veliki Prasak (gost)
| 26.12.2009. 23.44.53
Ambrozicu, koji bre mainstream??? Kuda ide ova zemlja i muzika sa njom...
-
kofein (gost)
| 27.12.2009. 01.59.39
u cemu je problem sa saljivim laganim pesmama? po meni je zeljna mala najupectaljivija pesma sa albuma a jos bolje zvuci uzivo. kao sto mi je i secer najbolji singl sa poslednjih darkwooda. te pesme su uzasno rasterecujuce i poletne. ja sam malo zeljan toga!
-
osmatrač (gost)
| 27.12.2009. 04.47.13
prazna priča,kontekst,šta bi trebalo...jedino što je bitno valja li pesma,koncert,album i gotovo
da li je to komercijalno,mogu li s tim postati zvezde? pa eto -vangog
-
Nesha (gost)
| 27.12.2009. 08.38.06
Stvarno mi padne roletna kada od krsh benda pokusavamo da kreiramo "autenticnu pojavu".
LiraVega je neslusljiv, neartikulisan, dosadan bend tanke poetike, cije postojanje prosto nema smisla.
-
koja (i) zoja? (gost)
| 27.12.2009. 14.14.25
zanimljivo je citati ovu recenziju izmedju redova.
mislim da su negde propustili sansu da se jos vise nametnu.
-
blue (gost)
| 27.12.2009. 18.08.56
na omotu zoja ima imidz ko nova seka aleksic.
-
dakle (gost)
| 27.12.2009. 21.54.16
gitarosh i bubnjar su super, ali pevaljka ne prolazi.a ona je vise od pola benda.
-
kako god... (gost)
| 28.12.2009. 02.40.34
prošli album čini mi se mnogo bolji...
-
gagi (gost)
| 28.12.2009. 08.54.36
U Beogradu 3-4 muzicara sviraju u 20 bendova i to se zove "scenom". Sila, Jarboli, Lira Vega... Ipak, sve je bolje od Autoparka ili, ne daj boze, Ventolina.
-
pustio sam (gost)
| 28.12.2009. 09.51.14
album mojoj sedmogodisnjoj cerki i ona je u dahu odslusala sve pesme usput plesuci i ponavljajuci refrene. dobar je to album.
-
ko moze dalje? (gost)
| 28.12.2009. 10.13.47
@gagi
malo ti mesas stilove.
autopark i lira vega su dijametralno dva razlicita benda. bendovi koji se bave potpuno razlicitim muzickim pravcima.
ali ajde, kad vec opljuchujemo, da opljuchimo po svemu.
-
@pustio sam (gost)
| 28.12.2009. 11.32.18
tacno.ovaj vokal samo moze da prodje kod sedmogodisnjeg deteta.
-
dokle (gost)
| 28.12.2009. 13.17.46
ce da se dize buka ni oko cega?
-
ogluveli (gost)
| 28.12.2009. 13.56.04
@ dokle
kad se vlaca bude smanjio na pojacalu...
je l popravio pojacalo?
-
zaka (gost)
| 28.12.2009. 14.47.09
iritantna,besmislena muzika.autopark je za klasu iznad ovoga,iako su samo prosecan bend...
-
shteta!!! (gost)
| 28.12.2009. 15.54.22
lira vega je dobar bend, ali samo toliko. da, lira vega ima potencijala, ali o kakvom potencijalu govorimo kada chlanovi benda imaju toliko godina koliko imaju i, sada vec, 2 albuma iza sebe. postavlja se pitanje da li ga uopshte imaju ili ga nisu iskoristili.
album "sreca i ljubav" je mogao da bude dobar da je trio sa strpljenjem radio na istom. ovaku su pesme ok, ali zvuche kao da su sklepane na brzinu. produkcija je jako losha, tako da prosechni slushaoci ne mogu da ukapiraju shta je band hteo da dobije ili kazze, kako god zzelite. vlaca i nemanja su na visini zadatka, dok je zoja 3 klase ispod njih. ona bi definitivno trebalo da poradi na pevanju, jer ovako njen talenat pada u vodu i ne vredi.
ambrozic ovo, i josh shtoshta, zove neobaveznost. ja to zaovem nonshalancija, a sreca i ljubav nikako ne smeju biti to.
-
ko ce znati? (gost)
| 28.12.2009. 17.19.10
vlaca i nemanja se deklarisu kao profi muzicari tj. zive od toga. zoja se muzikom bavi iz hobija jer ne zivi od toga.
posto im je trebalo cca 5 godina da izbace ovakav album, ja bih to nazvao lenjoscu i to klasicnom. sta im je trebala tolika pauza izmedju 2 albuma? da li je to uopse bitno?
a da, zoja i nemanja pored svega cime se bave cak imali i onaj nesrecan pokusaj benda (kako se bese zvao?). valjda su trosili energiju na to. ko ce znati?
ja bih ocekivao posle toliko godina posta masterpiece, kad ono, corak.
produkcija krs u pravom smislu reci. unazadili se po tom pitanju. bolja je na prvom.
pravo kaze ambrozic, kucni bend.
mozda bend za potvrdu egotripa? ko ce znati?
-
svako voli nesto da napise...pa jos i da (gost)
| 28.12.2009. 18.02.44
Ovde stvarno covek moze da procita "razne"...
Lira Vega je sjajan bend, a nova ploca je jos i bolja.
Svi ovi sto spominju pevaljke, preglasne gitare (a da Autoparkove i ne spominjem), prosto imaju znatan visak vremena koji lose trose.
Ili ce mozda da ih strefi za koju godinu (ili deceniju)...
-
kakogod (gost)
| 28.12.2009. 18.26.39
album je vise nego dobar. meni se vise svidja od prvog!!!
koherentniji je i nema (po mom misljenju) nepotrebnog koketiranja sa izvesnim sada vec ne toliko popularnim zanrovima u nas.
na prvo slusanje jeste malo cudan. zbog "retro" produkcije pre svega.
ali valjda mozemo bar domace albume da preslusamo vise od jednog puta.
kao sto neko vec rece vlaca (obratite malo vise paznje na to sto on svira) i nemanja na visini zadatka a zoja na moje prijatno iznenadjenje mnogo svedenija i ogoljena bez tona delay-a koje smo verovatno ocekivali. i ne razumem u cemu je problem sa njenim pevanjem. divan vokal. i kad se glupira i kad je "ozbiljna", i u tusilagu i lira vegi i bilo gde. uostalom jeste li nekda bili na koncertu, njen nastup je uvek spektatkl. a sto se tekstova tice, te namerne banalnosti su valjda nekakva ironija majku mu?! kakogod, meni je sve to simpaticno.
i ambrozicu, nemojte vise da namecete bendovima da
moraju da budu mejnstrim, ljudi rade onako kako osecaju i samo tako i moze.
-
Sunčica (gost)
| 12.01.2010. 10.29.20
Slažem se sa kakogod.
Nadam se da su svi ovi koji toliko sebi daju za pravo da kritikuju napravili nešto veliko, da su talentovaniji od Vlace, Nemanje i Zoje zajedno
-
WL (gost)
| 02.03.2010. 11.28.54
Album mi se prilično dopada...ima par slabih mesta (za moj ukus)kao što je "željna mala'', koja je prilično iritantna...Ali, većina pesama mi je potpuno zanimljiva...neke pevljive, ''podizačke'' i hitične (''Sreća i ljubav'', ''Ko me voli'') neke onako baš po meri uživanja (''Kristal'', ''Vrteška'')...Zojin vokal mi jako prija, ima neku crtu topline i drskosti istovremeno...ne ulazim u stručne analoze, jer smatram da se toliko ne razumem, ovo je jedno lično mišljenje...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.