Pošto su iz četvrtog pokušaja sklopili slagalicu koja omogućava ulazak u svet mejnstrima, škotski rockeri ovoga puta s pozicije miljenika publike i štampe otvaraju novo poglavlje u svom bogatom katalogu
Nakon pretprošlogodišnje ploče Puzzle, koja je za škotski trio predstavljala most između zadimljenih klubova i O2 arene, bilo je jasno da više nema povratka za Simona Neila i blizance Johnston. Vrhunski singl That Golden Rule prouzrokovao je lavinu nadanja najvernijih fanova da bi Biffy Clyro ponovo mogli da gruvaju kao u ranim danima, ali uprkos tome Only Revolutions predstavlja njihovo najpristupačnije i najkomercijalnije izdanje.
Ipak, svakome ko je makar i delimično upoznat sa istorijom škotskog benda jasno je da oni ne mogu da naprave običan album.
Inicijalni utisak doduše može da zavara i stvori iluziju o kompromisima kojima su Biffy morali da pribegnu usled nagle popularizacije u prethodne dve godine. Srećom, “pevajmo-u-glas“ otrcanost se završava na uvodnoj numeri i aktuelnom singlu The Captain, koji bi s duhovitim spotom još i bio šarmantan da orkestracije nisu previše nametljive.
Međutim, i kao takva, pesma je jasan indikator različitih okolnosti u kojima su Only Revolutions i prethodnik nastajali – dok je Puzzle predstavljao pokušaj da se bradati pevač i gitarista Simon Neil izbori s gubitkom majke, aktuelno ostvarenje slavi njegovu vezu s dugogodišnjom devojkom, koja je neposredno pre ulaska u studio krunisana brakom.
Stoga ne čude vickasti i živahni trenuci koji više priliče Simonovom funky projektu Marmaduke Duke, kao i pompezna poigravanja žičane sekcije u kojima Biffy dobijaju dosad neviđenu širinu. Album, naizgled paradoksalno, sadrži i najambicioznije i najjednostavnije momente u njihovoj diskografiji, ali najveći aplauz zavređuje način na koji Biffy kombinuju takve deonice, s toliko umeća i veštine da se ponekad učini da između njih stoji znak jednakosti.
Zbog toga u opusu škotskog trija nikada nije postojala ni pretenciozna niti prosta, banalna pesma, koliko god aranžmani delovali komplikovano ili jednostavno.
Uzmimo za primer “sasvim normalnu“ numeru Bubbles, u kojoj gostuje prekaljeni lisac Josh Homme. Od mirnog i neupadljivog početka, preko zarazne teme na gitari i neodoljivog refrena, do neočekivanog heavy obrta koji vraća u period odlične ploče Infinity Land (2004), postaje jasno da tih pet minuta vrede više od kompletnog debitovanja Them Crooked Vulturesa.
S druge strane, prvi singl Mountains zvuči skladno i atraktivno, iako poseduje više melodija nego čitave karijere pojedinih sastava.
Biffy Clyro su tako postali redak primer benda koji nikome nije povlađivao, već je dovukao mejnstrim sebi. Za razliku od Foo Fightersa s kojima se često dovode u vezu na muzičkom planu, ova trojica momaka iz škotske nedođije su svoj status izgradila mukotrpno se probijajući kroz nepregledni britanski underground, odrastajući u sjajnoj generaciji sa imenima Aereogramme, Hundred Reasons, Reuben, Million Dead, Hell Is For Heroes ili yourcodenameis: milo, među kojima su, nažalost, jedini uspeli da dočekaju opštu prihvaćenost.
Only Revolutions ni u kom slučaju nije revolucija, ali će u katalogu Škota biti obeležen kao bitna evolucija ka statusu jedne od najbitnijih rock grupa svog doba, kome sve krupnijim koracima napreduju.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari