Talas super grupa i super sešnova, koji je pokrenuo Dead Weather, ne jenjava. Dave Grohl, Josh Homme i John Paul Jones su udružili snage
Super grupe su retke ptice u svetu rokenrola. No, kao što ni sam kriterijum određivanja neke grupe tom odrednicom nije dovoljno određen, zbog čega je krajnje upitno stavljanje u istu ravan super bendova kao što su recimo The Good The Bad & The Queen i CSN&Y, tako i rezultati udruženog rada prethodno afirmisanih muzičara po pravilu ne donose rezultate u skladu sa prenaduvanim očekivanjima.
Izuzeci, naravno, postoje, ali debi album power trija koji čine Dave Grohl, Josh Homme i John Paul Jones ne spada u njih. To ipak ne znači da je ploča loša i da je ne treba čuti, vec samo da ponuđene pesme ni u najboljim momentima ne ostavljaju utisak grupe sa dugoročnom vizijom.
Drugim recima, TCV jeste zanimljivo kreativno druženje tri važna i dokazana muzičara, ali sa tankim izgledima da dospe u kvalitativni vrh diskografije njenih autora.
Naravno, već kad se stavi na papir za šta su sve Grohl, Homme i JPJ u prošlosti bili kadri, jasno je unapred da na ploči neće faliti energije i besprekornog sviračkog umeća. Basista je nekad svirao u bendu čija grandioznost do danas nije nadmašena, bubnjar je svirao u grupi koja je u Americi označena kao ključna u pobedi punka, dok je gitarista i pevač verovatno najpoznatiji kao gospodar stoner rocka.
U 66 ponuđenih minuta trepere vibracije ovih nekad davno suprotstavljenih estetika: posebno naglašavati prepoznatljivo uraganski Grohlov bubanj, sposobnost Jonesa da sve što svira, svira najstručnije na svetu ili pomerenu osećajnost Hommeovog glasa - suvišno je. Isto tako, opisivati slojevitost pesama čije se teksture iz drugog plana nameću tokom ponovljenih slušanja, besmisleno je. Slušanje je bolje.
Ono što ovaj zbir tri važne persone ne čini važnom celinom jesu same pesme. Svaka od 13 ponuđenih sadrži trenutke blistavosti i svaka se pre ili posle raspline u višku ideja, rasviravanju, džemovanju, promenama tempa ili trpanjem novih i novih delova.
U početku sve to zvuči kao melanholični hard rok kabare: No One Loves Me & Neither Do I čine dva ubedljiva i dobro povezana dela. Mind Eraser, No Chaser je žestoka, ali bez jasnog refrena među nekoliko delova od kojih poslednji, duvački, pokazuje da je ovo primarno bila zabava za sve tri uključene strane. Singlu New Fang se nema šta zameriti, osim što traje bar minut predugo.
U narednih 10 pesama intenzitet ne pada, ređaju se naslovi koji kao da su ispali iz Desert Sessions pesmarica, a ono što se može primetiti za prve tri pesme nastavlja se do samog kraja. Na pola pesme Elephants već je teško odrediti koja je to pesma po redu, da li je to ona ista koja je počela pre nekoliko minuta ili neka nova, rifovi i harmonije se besomučno ređaju, vrhunski stručno, ali nekako dezorijentisano.
Scumbag Blues potom deluje kao izvrstan omaž Hendrixu i Claptonovim super bendovima iz tog doba, Cream i Blind Faith, posebno što gruvajuće fanki klavijature u pozadini pokazuju šta je specijalnost najneprimetnijeg LedZep člana. Ipak, i ovde slede, hm, neki delovi. Koji su ok, po sebi, žestoki, neretko solidno maštoviti i takvi da se i posle 10-ak slušanja pitate koliko još puta treba da čujete ove pesme da biste ih doživeli u celinu.
No, nije do vas, super sešnovi ne zahtevaju i super slušaoca. A onda sa pesmama Bandoliers, Reptiles ili Interlude with Ludes postaje nedvosmisleno jasno da na ovoj ploči nećete naći svoj hit godine. Ali i da Them Crooked Vultures uz super kolege iz Dead Weather definišu standarde savremenog rok muziciranja, u kojem se čuje svest o vaskolikoj rok istoriji bez jasne vizije rokenrol budućnosti, osim neiskazanog saveta da slušate i vežbate što više.
Ovo je mogla biti Physical Graffiti za novi vek da je John Paul Jones čovek vizije kakav je nekad bio Page, da Grohl ne insistira da sve što radi mora da ima pre svega i gotovo isključivo testosteronski naboj, i da Hommea interesuje da na duže staze počne da unosi nove elemente, kao nekad iz Kyuss u QOTSA.
Ovako, Grohl već najavljuje saradnju sa još jednim svojim herojem iz detinjstva, QOTSA su verovatno opet uskoro tu, a JPJ će se već obreti u nekoj zanimljivoj kombinaciji ili novom solo izdanju.
I to je sve u redu, kao i ova ploča. Samo što nije baš toliko super.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari