Gather, Form & Fly

 

“…all-inclusive, listener-sensitive, tradition-hungry…”

Joe Westerlund (Megafaun)

“always searching and always honest..."

Brad Cook  (Megafaun)

Muzičko poznanstvo bubnjara Joea Westerlunda i braće Phillipa (bendžo, klavijature) i Bradleya Cooka (bas, gitare) datira još od 1997. godine, kada su u omladinskom kampu, uz skautski program preživljavanja u prirodi satima muljali džez improvizacije.

Uz cvrkut ptica i cvrčanje neizostavnih zrikavaca.

Konstantno na putu, što je i dan danas njihov zaštitni znak – u periodu između 2002 i 2006 uz dva samizdat albuma i jednog samizdat EP-ja (Unreleased EP iz 2006), pod samizdat firmom DeYarmond Edison -zajedno su delili dobro i zlo sa nesuđenim liderom Justinom Vernonom.

Ovaj potonji – umoran, bolestan i ophrvan nagomilanim dugovima – povukao se u nužni/dobrovoljni egzil i u solo akciji snimio nedvosmisleno remek delo For Emma, Forever Ago. Iz jedne odlomljene četvrtine DeYarmond Edisona, iz krhotine je izrastao Mega - Bon Iver.

Ostatak se preimenovao u Mega(-)faun i produžio dalje.

Osim što razmenjuju instrumenate i ideje, dva brata poznaju se jako dobro, i poznaju jako puno toga što je pre njih odsvirano i otpevano. Možda ne baš slučajno, njihova današnja izdavačka kuća, krov pod kojim se osećaju sigurno, zove se - Hometapes.

Traka na kojoj je zabeležen prvenac, Bury the Square (2007), vrtela se oko elegične, softverski nadograđene i na trenutke neslušljive 11-minutne epopeje Where we Belong. Na trenutke kakofonično realizovani haos, prekidali su lagani gudački i klavirski pasaži. U sledećoj numeri, jadikovki Lazy Suicide, bendžo, inače ključni instrument u izrazu Megafauna, preskakivao je i cupkao kroz vatreni obruč sastavljen od buke “Harry Partchovski” aranžiranih udaraljki i konstantne gitarske mantre.

Korak napred u ultimativni zvuk, i dva koraka nazad od prosečne publike.

Gather, Form & Fly je posle takvog prethodnika osmišljenije i pitomije realizovan. Ponekead zvuči čak i previše predvidljivo (naročito ako ste lepi i svi vas vole). Naravno da Megafaun više ne kreću na turneju bez ijedne vlastite pesme na repetroaru, tj. praznim papirom za spisak pesama.

Miks je profesionalno doterao veteran Chris Stamey (The dB’s), nekadašnji basista Alexa Chiltona i Richarda Lloyda, što može da posluži kao dodatna reklama. Većina ostalih imena, na žalost, mnogima ne znače ništa. 

S bolje strane na omotu oslikane šume, podeljene putem osvetljenim škrtim svetlom i odsjajem jesenjeg lišća, nalazi se treća i ponajbolja pesma - The Fade. U svojoj pompeznoj prijemčivosti ona opravdava poređenja više sa varljivim, nekad-odlikašima-nekad-ponavljačima Avett Bros, a manje sa avetima kantri strane rock meseca The Bandom.

Klavirske žice u četvrtoj, Impressions of the Past, tope se i stvrdnjavaju kako se menjaju vremenske i toplotne zone kroz koje ih nečije dve ruke guraju. Dobrom neraspoloženju, pored duvača i gudača, doprinosi i troglasno pojanje.

Čovek ipak mora da ima prilično dobru maštu da bi prepoznao na sajtu benda navedene uticaje: multiinstrumentaliste Anthony Braxtona ili pijaniste Davida Tudora (kad smo već kod Johna Cagea, onda se možda misli na pauze između pesama).

Tekstovi i rime su i kad se čitaju sa omota, uglavnom tako naslagani da zbog metrike i prilagođavanja melodiji (kao i obično) strada dublji smisao. Verovatno se bave promenama u i oko raspoloženja. U poslednjoj, 13. minijaturi pod nazivom Tides kažu da će vreme ipak da bude sunčano do umereno oblačno.

Zaključak? Megafaun i kad promene instrumente sviraju previše “bez greške”, i tu možda jedino greše.

Audio:

• MySpace