Histerični optimizam, infantilni kitch-pop, mnogo pozajmljenica i falsetto. Pižama žurka može da počne!
Dve godine nakon pet miliona prodatih primeraka debitantskog ostvarenja, Mika hrabro juriša u boj protiv skepse i nepisanog pravila po kom drugi album zapravo predstavlja pravu meru izvođača.
Mika nije inovator, nije ekspermentator, nije ni vratolomijama skolon, zato The Boy Who Knew Too Much igra na sigurnu kartu – infantilno razdragani, druželjubivi pop upitne inteligencije i još upitnijeg roka trajaja. I ko bi ga mogao otkriviti što ne odustaje od pelcera koji garantuje pun cvat?
Mika je svojevrstan fenomen – iako je očito početna zamisao bila ponuditi još jednog Robbija Williamsa, ali bez lutanja u pravcu učestalih skandala, nehigijeničnosti i nezdravog života, Mika je svojim falsetom i ukupnom pojavom polaznom konceptu dodao i dozu blage histeričnosti. Muzički gledano, on i u drugoj epizodi istrajava na pevljivom i urednom kitsch-popu koji, pak, više duguje istoriji britanskog mjuzikla nego pop-pretačama.
Mika je shvatio očigledno – tinejdžeri kojima se on prvenstveno obraća ponekad požele i da zaplešu, a većina njih nikada neću postići robotoliku preciznost koreografija (mahom američkih) bubblegum pop vedeta. Zato im on nudi muzičku pokrivalicu za vedre žurke u pidžamama, npr.
Ovaj put Mika je pokušao da to naglasi, potcrtavajući konceptualnu prirodu ovog albuma. Iako sam naziv u sebi nosi odrednicu ’dečak’, Mika je kroz The Boy Who Knew Too Much poželeo da ponudi leksikon koji predočava uspone i padove mladića kakav je sam bio u uzrastu od 18-19 godina. Tačno je da površne tinejdžerske patnje čine tekstualnu okosnicu gotovo svih numera, ali sam koncept je teško uočiti kao upadljiv okvir, bez prethodnog glasnog upozorenja.
The Boy Who Knew Too Much počiva na jasnoj i jednostavnoj premisi. Ovde nema mesta mudrovanju i potrazi za novim bojištima i preprekama za prevladiti. Upravo suprotno, Mika nudi kolekciju pesama koje predstavljaju blagu i prostu nadogradnju prvenaca. Produkcija je raskošnija i osmišljenija, ali sličnost u postavci i krvnoj slici bode oči iole usresređenijim slušaocima (ili barem recenzentima).
Na primeru konkretnih pesama to izgleda ovako – početna We Are Golden je najbliži rod Big Girls (You’re Beautiful), Rain je zamena za Relax, Take it Easy, dečije razbrajalice Toy Boy i Blame it on The Girl prate trag Lollipop, dok Good Gone Girl konkuriše za dvojnicu Grace Kelly, itd. Ziheraštvo je ponekad zapravo odraz opreza i samoosvešćenosti po pitanju vlastitih mogućnosti i dometa, i u svetu pop-merkantilizma ostaje savim legitiman potez.
Iako je prirodno stanište Mikinih pesama ostvrsko muzičko pozorište, u nekim od pesama lako je ući u trag fascinacijama i uzorima. Tako, I See You sa zamašnom gudačkom glazurom i gotovo smešnom prenaglašenom dramatičnošću asocira na pokojnog Jacksona iz poznije faze, Touches You u referenu donosi melodijsku pozajmicu iz Father Figure Georga Michaela, a Blue Eyes se oslanja na Girls Just Wanna Have Fun Cyndi Lauper. Rain se ugnezdila na raskršću Pet Shop Boys i Scissor Sisters, a Dr. John, u kojoj Mika spas od slomljenog srca traži u toplom majčinom zagrljaju, donosi parafrazu Yellow Submarine (The Beatles, naravno).
Ovoj ploči (i uopšte Miki) je posve nemoguće diviti se, i lako je razumeti one kojima se želudac prevrće i na sam pomen njegovog imena i sve što ono sa sobom nužno nosi (histerični optimizam, kastrato prenemaganje i obavezno ogoljeni pupak, recimo), ali je ovo i album u kom je na izvesnom nivou lako uživati.
I koji, što je njemu lično važnije, nije bez smisla, budući da nudi nekoliko sigurno uspešnih singlova i predah do nekog narednog izdanja na kome će, nadamo se, njegov um sustići njegove stvarne/biloške godine. Pa bio to i samo koncept.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
medjutim (gost)
| 13.10.2009. 12.10.53
mene We Are Golden strasno podseca na Belindu Carlisle i Heaven is a place on Earth.
Zanatski gledano, zna Mika sta radi, ali ima malo previse osamdesetih za moj ukus, na oba albuma..
-
digitronen (gost)
| 13.10.2009. 12.39.37
posle par zanimljivih albuma, ova recenzija mu dodje ko 'ladan tus... stvarno, malo li je zanimljivijih albuma izaslo poslednjih 6 meseci? da se ne lazemo, omasili ste par izuzetnih ostvarenja.
-
mika (gost)
| 13.10.2009. 14.14.47
dosla je na prelo,
iz velikog grada,
nikada se nije,
provela ko tada.
zalila se majka,
ljutio se caca,
djevojka sa prela,
kuci se ne vraca.
i danas kad ima,
i muza i djecu,
dolazi na prelo,
jednom u mjesecu.
-
filip (gost)
| 13.10.2009. 18.19.27
zašto uopšte recenzirati ovako nešto?
-
in the na (gost)
| 13.10.2009. 20.20.29
zato što je podjednako bezze kao i the xx, recimo.
-
xxx (gost)
| 13.10.2009. 21.39.09
koji je ovo poligon za pro***avanje, jesus... "zato što je podjednako bezze kao i the xx, recimo"... e, svasta...
-
Vladan (gost)
| 14.10.2009. 08.48.34
Pre svega predstavili ste ga kao nekog ko krade pesme i ko zna šta...
Mika je veoma telantovan čovek, sam piše pesme tako što prvo uradi strip i slike i svaka pesma mu je jedna priča, sam je radio dizajn albuma ručno crtao a drugi uredili, sam je montirao mnogo toga u studiju, a snimljen je album u istom kao i Madona. Momak je višestruko talentovan i prirodan. Neverovatno mi je bilo kada je imao nastup u nekom gradu oprema se zaglavila u snegu i samo je on došao sa klavirom i vratio ljudima novac, svirao sam sa klavirom i sintisajzerom i napravio odličan koncert iako ogroman deo opreme nije bio tu.
Prošli album life in cartoon motion je 5. najprodavaniji svetski album.
Inače je moj omiljeni pevač. Sa srećom!!!
-
medjutim (gost)
| 14.10.2009. 09.31.47
e sad..
sta je cudno u tome da neko uradi recenziju hit albuma?
ili treba da pise samo o onim bendovima za koje je culo ispod 5% stanovnistva, da bismo se osecali posebnim? :)
da je covek lose napisao recenziju, pa da razumem sto se bunite..
-
Vrabac (gost)
| 14.10.2009. 10.29.16
"koji je ovo poligon za pro***avanje, jesus... "zato što je podjednako bezze kao i the xx, recimo"... e, svasta..."
hahaha, taman htedoh to da napišem... :) ima raznih zaista... a ta osoba koja je to napisala sigurno ima ukus za muziku boooli glava... verovatno sluša Grizzly Bear/Dirty Projectors/Sunset Rubdown na 3 laptopa u isto vreme... :D
ali eto sad ispade da se i ja pr***ravam, boli me uvo za takve... ne razumeju suštinu pop-kulture...
-
shiba (gost)
| 14.10.2009. 13.03.51
podrzavam mladog momka koji je diskreditovao the xx kao bezze.
-
ivan (gost)
| 14.10.2009. 13.45.06
Miku ne slušam, niti znam neke pesme. Možda bih jednu prepoznao, zbog tog falseta, ali ova stvar sa youtuba je skroz dobra. Jednostavno, neki ljudi su malo talentovaniji od drugih....
-
e, vrabac (gost)
| 14.10.2009. 14.28.11
molio bih te za objasnjenje sustine pop kulture... zapisacu, obecavam. znam, malo je van ove teme al kad se neko baci sa ovakvim stavom, stvarno se zainteresujem. covek se uci dok je ziv, molim lepo.
btw. mika je djoka!
-
Vrabac (gost)
| 14.10.2009. 15.45.25
E ti što si sa mnom na "e"... :)
nemam nameru da te učim... imaš u nazivu sajta prefiks "POP"(boks), pa ako ti tu nešto nije jasno, ne mogu ti pomoći... Ja ne volim Miku, ali ako već kažeš da je Mika zapravo djoka, onda si samim tim sve rekao/la...
Evo ja ću isto sebi da dozvolim taj luksuz i da kažem: Adam Green je djoka na kvadrat i Dejmon Albarn takodje! A najveći djoka je Morrissey! :D :D :D
...znači svi su djoke! Ako ti nešto nije jasno, javi pa da nastavimo! ;)
-
mim (gost)
| 14.10.2009. 19.28.23
Mika je prosto grozan da prevazilazi i kič. Moj prvi utisak nakon gledanja i slušanja spota je bio zgražavajuće do neprijatnosti, ali nakon ispiranja ušiju i očiju nekom normalnijom muzikom, smirilo me je znanje da je to samo prolazni trend i nada u bolje sutra. :)
-
gggg (gost)
| 15.10.2009. 00.34.08
bolje sutra u kome nas ceka gomila bendova poput neslusljivih the xx...
-
@ vrabac (gost)
| 15.10.2009. 10.52.27
volim i adama i dejmona, al' vrabac je carski sve objasnio.
-
stomugromova (gost)
| 17.10.2009. 03.48.34
možda ne znam šta je suština sveta, ali zato znam šta je suština postojanja kao takvog.
nego, što se tiče mike, odslušala sam pesmu do kraja, što znači da mi se više svideo od xx. štaviše, nije to tako loše, barem je pesma, a ne nešto smuljano sa šatro stavom i šatro šokantno, ali tako da prođe na mtv-u.
-
Sara (gost)
| 25.10.2009. 12.00.17
Pročitala sam ovu recenziju barem triput i imam utisak da - bez obzira što njen autor pripada onom delu publike i osobito kritike koja ne voli i čak omalovažava Mikinu muziku - pati od ozbiljnog nedostatka poznavanja muzičke scene od 70.tih do danas. To što Mika, koji je svakako jedan od najboljih pevača danas, sa neverovatnim osećajem za ritam i različitim mogućnostima glasovnog eksperimentisanja navodno "pozajmljuje" - nije baš ništa novo u svetu pop muzike, a ni muzike uopšte. Bitno je objasniti kakav je smisao tog "pozajmljivanja". On je autor koji (kako je više puta sam otvoreno govorio u svojim intervjuima) koristi različite muzičke obrasce i uticaje (od klasične, operetske i vodviljske muzike, preko Diznijevih crtaća, soula, džeza,glam i power popa, dance muzike, pop roka, itd.),upravo da bi osvežio i unapredio već prilično potrošene stilove koji preovlađuju na muzičkoj sceni od 2000. do danas (R&B, rep, hip-hop i sve one potpuno neinventivne varijante koje se svakodnevno vrte po MTV-ju). Da, Bitlsi su veoma prisutni kod njega, ali se pesma Dr Džon ni po čemu ne može uporediti sa "Yellow Submarine", već eventualno pesma "Lover Boy". Takođe, "Good Gone Girl" je bliža Beach Boysima nego prethodnom "Lolipopu", dok je "Blue Eyes" srodna pesmama Pol Yanga i toj muzičkoj tradiciji. Dodamo li tome činjenicu da je većina balada na ovom albumu, posebno "I see you", izvrsni duet sa Imogen Heap "By the time" ili džezirana "Pick up the Floor" zasnovana na tekstovima koji nisu ni infantilni, ni histerični, već tamni i dramatični,i bave se pitanjima ljudskog identiteta i sazrevanja, pričama o vlastitim/tuđim patnjama, stiče se utisak kao da autor recenzije baš i nije pažljivo slušao novi album, niti je pročitao tekstove pesama. Slažem se da se možda nekome ne sviđa falset kao stil pevanja, ali Mika ima i duboki i srednji registar koji je veoma sugestivan, baršunasto i toplo zvuči (da li onda ne treba da slušamo Bee Gees, Bronksy Beat, pa ni mnoge pesme Justina Timberlakea ili Kate Bush, na primer, o Mercuriju da ne govorim).Šta uopšte znači pominjanje Mikinog golog pupka, i zašto to smeta našem kritičaru, a ne smetaju mu valjda oni spotovi koji se približavaju nekoj varijanti soft pornografije(npr. Madonini).Potpuno se slažem sa Vladanovim komentarom i smatram da je on jedan od retkih današnjih muzičara koji izvanredno zvuči uživo, odnosno - nikada ne peva na plejbek. Mika je trenutno na američkoj turneji i tamo je, uprkos odbijanju radio stanica da ga puštaju - dobio izvanredne kritike za svoje nastupe (npr. u LA je preksinoć povredio nogu, otišao u bolnicu i nastupio sinoć na sledećem koncertu u Ouklandu bandažiranog stopala). Jedino sa čime se slažem jeste da pesma "We are Golden" nije trebalo da bude prvi singl, a što se tiče spotova: snimio ih je i za "Blame it on the Girls" i za "Rain", dostupni su na You Tubu. Ko je zainteresovan da se više informiše o Miki može da poseti njegov veb sajt www. mikasounds.com ili njegov fan klub www.mikafanclub.com Sledeće godine prvi put idem da ga slušam u Nemačku zajedno sa porodicom, i očekujem izuzetno kvalitetan nastup i izvanredan doživljaj. Nedavno se kod nas pojavio njegov novi CD, pa preporučujem da ga sami poslušate. Produkcija je zaista mnogo bolja u odnosu na LICM, vokali savršeno urađeni, harmonske deonice inventivno miksovane.Ni ja ne volim tip muzike koju npr. peva Celin Dion, ali ne osporavam da je jedna od najvećih pevačica u poslednjih nekoliko decenija. Poenta je da o pojedinim pevačima i vrsti muzike vladaju određene predrasude i nerazumevanje,i nešto što se u prvi mah može učiniti kao "pidžama žurka" možda i ne mora da bude tako kasnije.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.