Fenomen internet-zvezda začet prošle godine sa Lily Allen, nastavlja se sa Mikom u ovoj. Novi omiljeni falsetto gej populacije kaže kako za sada ne želi da govori o svom seksualnom opredeljenju. Ipak, pesma u koju su njegovi agenti najviše uložili je Bill Brown i govori o čoveku koji je prevario svoju ženu. Sa muškarcem
Pre 20-ak godina, u tada velikoj državi, pojavile su se satelitske muzičke televizije čiji su program preuzimale entuzijastične domaće omladinske televizijice. U pauzama tada nadljudskih prizora NBA mečeva i premijera akcionih filmova sa Džeki Čenom i Žan Klod Van Damom u večitoj borbi protiv nepravde, nekritički se gutalo sve što je u gornjem desnom uglu imalo logo MTV, SKY; kultni Super chanell se podrazumeva (seća li ga se iko danas?).
Sve što drži pažnju ljudskoj jedinki, za izvesno vreme nužno dovede do procesa buđenja afiniteta ili animoziteta u njegovoj podsvesti. U to doba, meni kao detetu čiji se broj godina pisao jednom cifrom, praksa gledanja Braunovih top 20 i sličnih sadržaja predstavljala je svakodnevnu rutinu koja me je ispunjavala radošću.
Uživao sam u Roxetteovom break-through hitu Look, nazirao „šokantnost“ Madonnine Like a Prayer... Bilo je tu raznih stvari i manje-više su mi sve bile OK, sem čoveka čiju muziku nikako nisam mogao da svarim. Kada bi se njegov glasić zaorio odmah bih osetio nelagodu...
Njegovo ime je
Lionel Richie, čovek koji celog života peva jednu istu pesmu. Lošu.
Neprijatno sećanje iz mladosti izronilo je iz podsvesti kao čudovište iz Loh Nesa prilikom preslušavanja debi albuma
Mike. Karijera ovog ostrvskog zabavljača sledi nekoliko opštih mesta „k’o-naručenih-biografija“: rođen u Bejrutu (ponovo sveže polupanom prošle godine); ta egzotična slučajnost već se desila sa, između ostalih, Wyclefom (čije je poreklo sa Haitija, a na Haitiju je baš tad bilo baš loše, a ni danas nije mnogo bolje) i Shakirom (kolumbijsko-libanska kombinacija; u Kolumbiji građanski rat niskog intenziteta kulja više od dve decenije); nakon transponovanja „trećeg sveta s ljudskim likom“ u pop univerzum, Michael Holbrook Penniman otkriva i neprijatne detalje po početku izbegličkog života u Londonu, gde i danas živi: u školi su ga neprestano zlostavljali, a patio je i od disleksije.
(Ne)srećom, naočiti Mika je napisao prvu pesmu odmah pošto je čuo Heart-shaped box. Otkriveno je da ima značajan broj oktava u glasu - školovao se u ruskoj operi u Londonu. Od umetnosti nema (dobrog) života, te je svoj talenat iskoristio za pravljenje džinglova kompanija Orbit i British Airways.
Početkom godine izdao je singl Grace Kelly. Dve nedelje kasnije našao se na prvom mestu ostrvske liste singlova. Grudva se zakotrljala: sledio je album i još tri uspešna singla (za sada). Album na kome je muzika mešavina petorazrednog Eltona Johna, sedmorazrednog Robbija Williamsa i desetorazrednih Scissors Sisters. Blatantne reciklaže najjeftinijih trikova francuskog hausa, brit-popa ili hip hopa sa ove strane šou biznisa se podrazumevaju, sa ciljem da sve bude sterilno, doterano, prijatno i „lepo za uho“.
I da se posle preslušavanja ovog albuma zadesite onoj situaciji da nemate ama baš nijedan utisak o tome što ste slušali, situaciji koja razdvaja dobro od lošeg stvaralaštva. Što nipošto nije slučaj sa hit singlom Relax - čućete ga u prolazu, i on će već naći način da vam kad-tad zasvira u glavi. Kao i Lane moje.
Tako nešto.
Komentari
-
djape (gost)
| 16.11.2007. 01.01.26
Relax vlada! Možda je tokom 90ih recenzent trebalo da poseti i Industriju kada se tamo dešavao Divine - koliko je to veče bilo izgrađeno na sentimentu gay klubova NY i Londona toliko bi verovatno uspeo da pohvata tog pogleda na svet i da proceni drugačije ovaj dragulj od pesme. Album ne poslušah though. :)
-
Biba (gost)
| 09.03.2009. 20.36.47
Veoma bedan prikaz, tendenciozan i uvredljiv. Čovek koji ovo piše uopšte se ne razume ni u muziku ni u politiku koju želi da propagira. Tužno. Lionel Ritchi je izvrstan pevač, baš kao i Mika. Cool down!
-
Vladan (gost)
| 14.10.2009. 15.24.18
Ovkvu recenziju bih ocekivao na nekom turbo folk forumu ali ne ovde.
Mika je talntovani skolovani muzicar, koji je i slikar i aranzer i veoma prirodna osoba. Omote za albume je radio sam rucno uz pomoc nekih ljudi. Nemam reci za njgov visestruki talnat i positivnu muziku. Da podsetim da je u godini kada je objavio album bio 5. najprodavaniji album u svetu. Tako da ova recenzija odgovara nekom mnogo losijem. Bas ste me razocarali...
-
Sara (gost)
| 25.10.2009. 12.08.35
Ovo je maliciozan i površan komentar koji najpre nije zasnovan na činjenicama. Njegovi agenti uopšte nisu mnogo uložili na promociju pesme "Billy Brown", već na neke druge. A to što on bira neke incidentne i ekscentrične teme za svoje pesme, pa se gay populacija za njih navodno vezala - takođe nije sasvim tačno. Mnogi iz te "gay" populacije nisu uopšte skloni Miki (treba proveriti pojedine forume), kao ni recimo Katy Perry.
Stvar njegovog seksualnog opredeljenja je jedno (to je njegov privatni život, ili bilo čiji), a muzika i tekstovi - nešto sasvim drugo. Zar to nije pokazao David Bowie, Prince, Nirwana i mnogi drugi veliki muzičari? Pesma "Relax" je jedna od najbolje napisanih dance pesama ikada, i kod nas je i dalje veoma slušana, i nikada (hvala Bogu) neće biti kao "Lane moje".
-
Niko (gost)
| 25.10.2009. 20.37.40
Mislim da je, bez obzira na očiti animozitet recenzenta prema ovom izvrsnom i svežem pop pevaču i kompozitoru, posebno neukusno naglašavati kako je grad Bejrut u kome je čovek rođen, "opet polupan". Kako bismo se mi osećali kada bi se NATO bombarderi ponovo obrušili na nas i "polupali" Beograd po drugi put? Ta vrsta ironije kao i ona da je Mika izbeglica iz Trećeg sveta ne pije vodu, jer je on sin američkog, izuzetno uspešnog bankara koji je radio u Bejrutu i tamo upoznao njegovu majku, Libanku, koja zajedno sa ostale dve ćerke uglavnom radi Mikine scenske kostime. Nije on nikakav petorazredni ili sedmorazredni Elton Džon ili Robi Vilijams nego autorska ličnost sa mnogo potencijala, tek mu je 26 godina. I ostavite se te gej problematike, malo je dosadno.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.