Get Color

Kada se za nečiju muziku kaže da nema fokus i da je bez jasne stilske orijentacije, obično se time misli da je slaba ili loša. Losanđeleski eksperimentalni kvartet Health upravo u preteranim zvučnim gubljenjima traga za sopstvenim stilom i neretko postiže efekat kojim se već sa svojim debijem (Health, 2007) izdvojio iz mora sastava iz neodređene indie-emo fioke.

Težak sudar Bowieja iz berlinske faze i impresionističkih zvučnih erupcija My Bloody Valentinea bio bi adekvatan opis kada ovaj četverac ne bi imao paničnu potrebu da u najvećoj brzini skrene u potpuno neočekivane predele - od izuzetno agresivnog noisea do nežne melanholije. To za posledicu ima besomučno razaranje pop strukture, a besprekorna sviračka veština omogućila im je da budu predgrupe NIN-u i sastavu Of Montreal.

Tako je bar bilo na sasvim dovoljnih 28 minuta dugom prvom albumu, pa se od njegovog naslednika očekivalo ili da spusti loptu, ili da ode još dalje u pravcu emo noise istraživanja. Donekle, desilo se i jedno i drugo. 

Get Color je još jedno polučasovno eksperimentisanje sa nuklearnim detonacijama i malo konvencionalnijim aranžmanima, uz snažno prisustvo raznovrsnih elektronskih elemenata i glas koji još manje od Barry Gibbovog deluje kao muški. Doduše, pomenuta konvencionalnost dolazi do izražaja tek mestimično, posebno u singlu Die Slow i završnoj “baladi” In Violet. Za Die Slow se može reći da je nosi prepoznatljiv rif, ali sveukupni utisak, koji je zbog estetike benda trajniji od utiska koji ostavljaju međusobno teško razlučive pesme, je da je učestalost smenjivanja psihotičnih eksplozija i prihvatljivijih deonica ovde nešto manja nego na prvencu.

Drugim rečima, ovo jeste svarljiviji materijal, ne tako brutalan kao radovi Melt Banane, ali i dalje daleko od lakoće s kojom se konzumiraju radovi prihvaćenih eksperimentatora The Mars Volta. Health i na Get Color ne posustaju u nemilosrdnom provociranju pažnje – prvih pola minuta u pesmi Severin predstavlja demonstraciju brutalne upotrebe buke, na tragu japanskih majstora ovog ekstremnog sporta, a zatim, tokom sledećih tri i po minuta, bend nastavlja u mirnijem tempu svoje zvučne opite, sa osećajem za nepredvidiva rešenja jedne Oneide, ali i sa povremenom delikatnošću Tuxedomoon.

Tekstovi pesama otpevani glasom devojčice u transu, doimaju se poput egipatskog pisma - o čemu god da se radi u njima, glas je ovde prvenstveno usmeren ka stvaranju nadrealne atmosfere. Iz naslova jedino se sa sigurnošću može reći da ovi momci imaju svojevrstan smisao za humor: “u vrelini/umri sporo/lepe devojke/smrt/ispred tigrova/severin (verovatno nečije ime)/jedi meso/mi smo voda/u ljubičici”. 

Elektronskim efektima kreirani zvučni pejzaži odjekuju preko plemenskih ritmova u Death i Before the Tigers, a Eat Flesh nastavlja ploču burgijajući po ušima nedužnih slušalaca, pa se čini suvislim pitanje da li je, u skladu sa imenom grupe, neko stručno lice prepisalo članovima benda ovakav vid izražavanja, kako bi se oslobodili svojih tenzija. Uprkos još uvek teško odredivoj destinaciji ovih soničnih tripova, ovde nesumnjivo postoji jasna muzička vizija i ona je najprihvatljivije artikulisana u poslednje dve pesme.

We Are Water ima najbolje slepljenu tapiseriju buke, promenu tempa sa plesno/plemenskim ritmovima i lelujave harmonije. Za završnu In Violet bi se moglo reći da u baladerskom štrihu spušta loptu i zatvara album, kada bi se isključilo neumoljivo provejavanje apokaliptične bele buke.

Zamka drugog albuma (seća li se neko ovog zaboravljenog klišea rok žurnalizma?) na Get Color je elegantno zaobiđena i ukoliko Health zadrže ovakav nivo stvaralačke napetosti, uz jasniju i neposredniju strukturu pesama, mogli bi lako da dostignu poziciju gorepominjanih vedeta.

Audio:

• MySpace