Love is the Message

Da britanski rock novinar Nik Cohn 1976. nije bio pod velikim pritiskom da napiše uzbudljiv članak iz prve ruke o njujorškoj plesnoj muzici, priča o discou bi možda bila drugačija.

Tek pristigao u Njujork, Cohn se zatekao u Bruklinu, odakle je crpeo inspiraciju za tekst. Ishod je bio priča o Vincetu, mladiću italijanskog porekla iz radničke porodice, koji uranja u svet disco klubova i pronalazi način da iskaže svoju jedinstvenost i muškost.

Članak Tribal Rites of the New Saturday Night ekranizovan je kao Saturday Night Fever" (Vincet je postao Tony). A koliko je priča o Vincetu zapravo bila istinita (sredinom 90-ih Cohn je prizano da izmišljena), toliko je i film verodostojno prikazao živahnu scenu disco pokreta. Doduše, Saturday Night Fever teško da je imao ambiciju verodostojnog i slojevitog prikazivanja muzičkog, ali i društvenog pokreta koji je tada već nekoliko godina menjao noćni život Njujorka i način na koji je konzumirana muzika. Ipak, film koji je isprva bio shvaćen kao glorifikacija disco muzike, zapravo je doveo do njenog urušavanja, istrgnuvši iz konteksta slavljene hedonizma i seksualnih sloboda.

Samo dve godine posle tog najvećeg komercijalnog izdanka discoa, na stadionu Comiskey Park čikaškog bejzbol tima White Sox, ogranizovano je ritualno spaljivanje disco ploča. Sa spaljenih 40.000 primeraka, konzervativna Amerika je verovala kako je zadala poslednji udarac kulturi slavljenja slobodnog ispoljavanja homoseksualnosti, neometenosti rasnim ograničenjima ili besprizornog uživanje droga.

Možda je, kako je to pisao Džuboks pre 30 godina, Saturday Night Fever s discoa skinuo oznaku "muzika za pedere i crnce", ali je i disco time bio odsečen od svojih korena, a tržište je preplavljeno generičkim disco obradama pop hitova ili pop-disco pesmuljcima.

Put Your Hands Together

Mnogo pre Saturday Night Fever, pre Studia 54, pre Abbe i Bonnie M.-a, pre poplave ljigavih disco obrada pop pesama i potonjeg spaljivanja tih ploča, na Menhetnu su se dogodili Stonvol i Francis Grasso.

U noćnom klubu Stonewall Inn juna 1969, gejevi, lezbejke i transvestiti su pokazali zube policijskoj raciji – nepristajnje pripadnika manjinskih seksualnih grupa te noći na hapšenje i policijsko maltretiranje predstavlja početak pokreta emancipacije homoseksualne zajednice. Negde pak u isto vreme, nekoliko blokova dalje, DJ Francis Grasso je prvi put pustio dve ploče istovremeno, tako da im se poklope bitovi, što je bio začetak bitmiksovanja ploča s jedinim ciljem da muzika nikada ne stane.

Te revolucije u dva različita domena činiće okosnicu disco pokreta.

Grasso je preteča modernih DJ-jeva. Ne samo što je izumeo novi način predstavljanja muzike – neprestani tok bitova i melodija, Grasso je bio i među prvim superstarovima iza DJ pulta. Na njujorškoj sceni je bilo i drugih DJ-jeva koji su se pročuli, ali je Grasso prvi gramofone kreativno koristio što je u potpunosti promenilo odnos publike i DJ-ja. 

On više nije bio neko ko je pukim izborom muzike zabavljao publiku (često s pauzama kako bi u predahu posetioci mogli otići do bara), više nije bio neko ko je ograničen snimljenim materijalom, nego je u prilici da već postojeće zvučne zapise kombinuje kako požele on i publika. Grasso i njegovi prvi sledbenici, Steve D'Acquisto i Michael Cappelo, pomoću novotkrivene tehnike mogli su da kombinuju određene delove pesama neprimetno prelazeći između brejkova i održavajući entuzijazam na plesnom podijumu.

Time je miksovanje omogućilo preokret i radikalni otklon od ranijih muzičkih formi. Pesma gubi svoju pop stukturu (smenjivanje strofa, refrena, soloa...). U potonjem razvoju ka discu, stihovi pesme gube značenje, ne u smislu da više nije bitno šta se peva, jer je to dakako u discu izuzetno bitno. Ali složeni stihovi i njihova poetičnost gube smisao na plesnom podijumu.

Od stihova odolevaju jezgrovite, često banalne poruke poput "work that body", "dance, dance, dance", "keep on dancing" i slično. Reči postoje da bi u sadejstvu sa snažnim i upečatljivim glasom uputile jednostavnu poruku koja ljude u mračnom klubu može preneti na nov nivo posle dugog minimalnog/perkusivnog segmenta.

Grasso je karijeru u noćnim klubovima počeo kao plesač, ali ga je nezgoda na motoru omela da tako zarađuje za život. Iskustvo plesača i osećaj za ritam izvesno su umnogome uticali na Grassovu play listu sačinjenu tako da gostima na podijumu pruži najbolji mogući ugođaj. Na njegovoj listi dominirala je crnačka muzika, od ranog funka Jamesa Browna, preko Motownova izdanja do Staxovih sastava, poput Booker T and the MGs.

Bilo je u njegovim setovima i psihodeličnih pesama grupa The Temptations i Sly & the Family Stone. Miksovao je numere belih bendova poput The Rolling Stones, Led Zeppelin ili Chicago Transit Authority (među obaveznim miksovima je bilo Plantovo primalno pevanje iz Whole Lotta Love preko latino perkusija I'm a Man) s crnačkim fank bendovima Dyke & the Blazers, Earth Wind and Fire, Ike & Tina Turner ili Kool & the Gang.

Vrlo brzo je otkrio da latino ritmovi odlično pogoduju plesnoj atmosferi, pa je i Santana bio neizbežan. Njegovo otkriće je bio i Jin-Go-Lo-Ba nigerijskog bubnjara Babatunde Olatunji.

Treba imati u vidu da je krajem 60-ih došlo do značajne promene u crnačkoj muzici. Pored razvoja one the one funka Jamesa Browna, p-funk varijacija Parliament/Funkadelic Georgea Clintona i psihodeličnih Sly & the Family Stone, do promene je došlo i u najuticajnijoj korporaciji crne muzike – detroitskom Motownu. Berry Gordy je svoju kompaniju na početku 60-ih zasnovao na zamisli integrisanog društva i integrisane muzike.

Iako su izvođači bili isključivo crni muzičari, Motownov zvuk – The sound of young America – bio je namenjen crnoj koliko i beloj publici. Štaviše, Gordy je zazirao od politički motivisanih tekstova. Motownov producent Norman Whitfield se, međutim, sredinom 60-ih polako okretao ka crnnjem delu spektra crnačke muzike, ubacujući više ritmičkih instrumenta u produkciju.

Istovremeno, Motown je počeo da izdaje i ploče s jasnom političkom porukom (Marvin Gaye je 1970, uz natezanje s Goryijem, izdao album What's Going On). Uticaji psihodeličnog roka, ali i Sly & the Family Stonea naposletku su postali vidljivi u Whifieldovoj produkciji sastava The Temptations. Navedene grupe zajedno s pojavom sastava Bar-Kays, Ohio Players, Earth, Wind and Fire, Kool & the Gang, Tower of Power, Blackbyrds, Brass Construction, Fatback Band i B.T. Express pomerili su soul ka ritmičnijem fanku mnogo prikladnijem podijumu noćnog kluba.

To je imalo odjeka i u Grassovim set listama, i utabalo je put razvoju novih plesnih muzičkih formi.

Posle početka u klubu Salvation Too, Grasso je prešao u Heaven i potom u The Sanctuary, kontroverzan klub s pornografskim muralima i statuama anđela upuštenim u raznim seksualnim aktivnostima. Klub je morao da promeni prvobitno ime The Church (nalazio se u napuštenoj baptističkoj crkvi), zbog negodavanja Katoličke crkve.

Pored toga, u listu Daily News The Sanctuary je opisan kao "supemarket droga", ali će, pre svega, biti zapamćen kao gej klub. Prema Grassovim rečima, on je često bio jedini heteroseksualac u klubu. Iako su zakoni prema kojim su homosekusalni odnosi mogli biti kažnjivi u Njujorku tek praktično nedavno ukinuti, njujorški homoseksualci su već posle pobune u Stonvolu osetili znatno veće slobode.

Policija više nije sprovodila prepade i racije na mestima gde su se okupljali homoseksualci, i sve veći broj klubova je postajao poznat kao stecište gejeva. Muzička podloga, naravno, bio je disko – nova muzička forma namenja isključivo plesu i često potpuno seksualno neinhibirana.

Voz ljubavi

Sledbenik hipi i LSD gurua Timothya Learya, David Mancuso, 1970. je, na dan Svetog Valentina, u svom stanu u potkrovlju organizovao žurku Love will Save the Day. Budući da je žurka izuzetno dobro prošla, okupljeni prijatelji su želeli još takvih zabava, i ubrzo je Mancuseovo potkrovlje postalo poznato kao klub Loft – mesto privatnih žurki koje su trajale i kada bi svi ostali klubovi bili davno zatvoreni.

S obzirom na to da nije prodavao alkoholna pića i da je klub bio zapravo stan u kojem je Mancuso morao da se pridržava samo najosnovnijih propisa o bezbednosti, Loft je mogao da pruži nezabeleženo iskustvo slušanje neobične muzike u prijateljskoj atmosferi. Za razliku od fiktivnog kluba iz Saturday Night Fever ili pak kluba Studio 54, Loft je bio ustrojen naivnim demokratskim načelima jednakosti.

Antagonizmi između etničkih zajednica, teritorijalnih celina ili klasa, ostajali su u spoljašnjem svetu ulica. Vođen hipijevskim idealima zajedništva, prijateljstva i ljubavi, Mancuso je stvorio klub o kome će mnogi govoriti kao o jedinstvenom u istoriji muzike, ali i koji će biti uzor mnogim potonjim legendarnim klubovima ključnim za disco i kasnije house.

Govoreći mnogo godina kasnije o inspiriciji za Loft, Mancuso je naveo svoje detinjstvo u katoličkom sirotištu gde je glavnu reč vodila sestra Alicia. Potpuno oprečna uvrežnoj slici strogih časnih sestara, Alicia je deci pružala celodnevnu zabavu, puštajući ploče u prostoru ispunjenom balonima. Prema Mancuseovim rečima, provobitni prostor Lofta (od 1970. klub, i zapravo njegov stan, nekoliko puta se selio) ispunjen balonima, skoro je bio istovetan prostoru u kojem je sestra Alicia organizovala žurke za svoju decu, uz sitan dodatak disco kugle.

U svakom slučaju, savremenici i posetioci Lofta govore da je klub odisao atmosferom zajedništva, prijateljstva i ljubavi, nepatvorenog uživanja u plesanju i prepuštenosti muzici. Žurke u Loftu su bile privatne i posetioci su mogli da dođu samo s pozivnicom, ali se Mancuseova politika na ulazu nikada nije temeljila na ekskluzivitetu koji bi zahtevao da gost bude slavna ličnost ili prikladno obučen.

Bilo je dovoljno da novog gosta neki starosedelac preporuči, i ne bi bilo problema.

Ako išta govori o etosu diska, to je onda loftovsko upuštanje u uživanja bez obaziranja na socijalne i rasne razlike, ili seksualno opredeljenje. Amerika je krajem 60-ih i početkom 70-ih uprkos formalnom poboljšanju prilika za crnce bila krajne rasno segregisano društvo, dok je kriminal bio u porastu.

Urbanizacija i promene posle Drugog svetskog rata stvorili su pustošna geta u kojima formalna jednakost pred zakonom i pravo glasa nisu značili puno. Optimizam prethodne decenije pobuđen dolaskom Johna Kennedya u Belu kuću, konačno je ubijen atentatima na Martina Luthera Kinga i Roberta Kennedya, koji je viđen kao poslednja bela nada crne Amerike da će doživeti uključivanje u sve tokove društva.

S druge strane, Crni panteri su agresivnim aktivizmom u nekim blagonaklonim očima Afro-Amerikancima oduzeli ulogu žrtve i dodatno produbili jaz između crne i bele Amerike. Podele i geta su bile najuočljiviji u velikim gradovima, a Njujork je bio najveći među najvećima. U tim okolnostima, Loft je bio opipljiva utopija. U odnosu na neprijatnu svakodnevicu, Mancuseovo potkrovlje je nudilo sasvim drugačiju stvarnost. Posle plaćenog ulaza, što je isključivo bilo namenjeno pokrivanju troškova i nikako zaradi, u klubu je sve bilo besplatno, od garderobe, preko hrane i pića, do, ako treba, ostajanja u Mancuseovom stanu.

Hipijevsko predavanje seksualnim slobodama, feministički aktivizam, novostečeno samopuzdanje i svest homoseksualaca, i, na kraju, neopterećenost rasnom i socijalnom pripadnošću, svoje utočište od stvarnosti nasilnih ulica našli su isprva u tom potkovlju.

Ubrzo se i to promenilo. Loft je bio ipak malo mesto, a popularnost u undergroundu noćnog života Njujorka nametnula je očiglednu potrebu za novim i većim prostorima. Loftom inspirisani, kasnije su otvoreni i klubovi Gallery, Galaxy 21, Reade St. ili naposletku mitski Paradise Garage. Ti klubovi, kao i nemali broj drugih gej klubova, nastojali su da etos Lofta i disca pruže na komercijalnom nivou. Zato o discu, makar u idealizovanim okvirima racionalne rekonstrukcije, ne treba govoriti samo kao o muzici, nego kao i o društvenom pokretu.

Pored spomenute opuštene atmosfere, Loft je postavio standarde u kvalitetu zvuka, ali i izbacio mnoštvo klasika plesne muzike čime je zapravo postavio formalni okvir disco muzike. Mancuso je za svoje goste, kad je reč i o izboru i o kvalitetu zvuka, hteo najbolje. Alex Rosner, koji je radio kao inžinjer u odbrandbenoj industriji, u Loftu je na insistiranje Mancusea napravio izuzetan audiosistem. Rosner je već postavio stereo sisteme u nekoliko klubova, a u Heavenu je za Grassa napravio prvu stereo miksetu.

Iako je muzički posmatrano, doprinos Grassa disco muzici neizostavan jer je "izmislio" kontinuiranu muzika s jedinim ciljem da goste kluba drži na plesnom podijumu, disco muzika je svoje izvorište imala u Loftu. David Mancuso je otkrivajući nove, naglašeno plesno orijentisane ploče doprineo stvaranju okvira za pravac muzike koji će u članku novinara i pisca Vincea Alletija iz 1973. godine u časopisu Rolling Stone dobiti naziv disco.

Iako je iz dobrih razloga disco u osnovi smatran crnačkom muzikom, Mancuso, na kraju krajeva i sam ne-crn, nikada se nije osvrtao na rasna ograničenja. Prvobitni primat detroitskog Motowna u crnačkoj muzici, polako je preuzimao soul iz Filadelfije, zaslađena bogato orkestrirana muzika s korenima u gospelu. Ali pored eksplicitno crnačke muzike, Loft je probio mnoge ploče koje nisu imale etnički ili rasni predznak.Ključno je bilo da su ritmične i da su terale na podijum.

Među njima je svakako i b-boy klasik Mexican britanskog sastava Babe Ruth, Hold On To Your Mind severnoirskog benda Andwella, ili Woman, španskog sastava Barrabas. S druge strane, pre obrazovanja jasnog disco muzičkog idioma, Mancuso je proslavio afrobeat pesmu izdatu u Francuskoj Soul Macossa Kamerunca Manu Dibanga, dok je od Grassa nasledio Jin-Go-Lo-Ba Babatunde Olatunji.

Tu su bili i Astral Weeks Van Morrisona, Exuma, the Obeah Man Exumae, Friendship Train,Motownovog sastava Gladys Knight & The Pips, Give It Up Turn It Loose Jamesa Browna, Rain Dorothy Morrison, Girl You Need A Change Of Mind Eddiea Kendricksa, City Country City War i Chapter 3 Joea Gibbsa.

Svojevrsni muzički simbol Lofta, premda su mnogi DJ-jevi prve polovine 1970-ih tvrdili da je to njihova ploča, bio je Love is the Message filadefijskog MFSB. Ta pesma je možda najbolje odslikavala Mankuseovu misiju. Premda su ritmičnost i emotivna nabijenost soula bili osnovne karakteristika plej liste u Loftu, Mancuso je tražio pesme s pozitivnom porukom kako bi na čulno/telesnom nivou poslao poruku i pričao o svojim idealima.

DJ Larry Levan, jedan od sledbenika Mancusea ključan za dalji razvoj disca i razvoj housea, rekao je 1983: "David Mancuso je sa svojom muzikom i miksevima oduvek bio veoma uticajan. Nije puštao ploče osim ukoliko nisu bile ozbiljne. Kada danas slušam DJ-jeve, ništa mi ne znače. Tehnički, neki od njih su odlični – emotivno, za mene ništa ne mogu učiniti. Gledao sam kako ljudi plaču u Loftu na sporu pesmu, zato što je tako lepa".