The Chair In The Doorway

Iako je fuzija fanka i metala imala kvalitetne izdanke na albumima Faith No Morea (posebno na The Real Thing), Red Hot Chili Peppersa, ili, nešto kasnije, u super-projektu Infectious Grooves, razlika je osetna kada su u pitanju Living Colour – četiri crna muzičara osmislila su kompaktnu mešavinu roka, metala, džeza, fjužna, panka, soula i izvorne afričke muzike.

Living Colour je bend koji je praktično niotkuda nametnuo svetskom mejnstrimu kvalitet muzike koji je inače svojstven ljudima tamne kože, odevajući ga u sveže rok obličje.

Mick Jagger ih je otkrio, učestvovao u produkciji debi albuma Vivid (1988), poveo ih na turneju Rolling Stonesa... Ostalo je istorija.

Nakon tri albuma (svaki je bio mračniji od prethodnika), Living Colour se 1995. godine raspao. Članovi benda su, kroz pregršt projekata u kojima učestvovali (manje ili više uspešno) tokom druge polovine 90-ih, proširivali svoje individualne muzičke vokabulare.

Početak ovog veka otvorio je novo poglavlje priče o Living Colour, a koncert u Bogradu 2004. godine bio je više nego ubedljiv.

Novi album otvara ubitačna Burned Bridges. Svi prepoznatljivi sastojci su tu: zarazni gruv Willa Calhouna, kao i žestoki rifovi i frenetične, a tečne solo deonice Vernonda Reida. Početak najavljuje apokaliptičnu atmosferu, ali pumpajući tempo ne ostavlja prostora za depresiju. Vernon Reid je sigurno još uvek najveća inspiracija Tomu Morellu, i na ovom izdanju s lakoćom pokazuje da poseduje redak talenat da svoje gitarističko umeće dozira taman toliko da ne prekiti aranžman.

Album je snimljen u Češkoj sa poznatim producentom Countom (No Doubt, Galactic), a miks je radio Ron St. Germain (Muse, U2, Mos Def). Ploča zvuči vrlo toplo, masno i sirovo. Poseduje moderan duh, pri čemu je sačuvan spoj garažne prljavštine i najmodernije tehnologije, karakterističan za američki bend.

Prvi singl Behind The Sun ima ubedljivu melodiju, zanimljiv tekst, i detalje koji se ne iscrpljuju ni posle brojnih preslušavanja. Living Colour su se vratili u punom sjaju.

Na albumu se po prvi put čuju bluz elementi, najviše u slajdu na gitari u Bless Those (Little Annie's Prayer), što je vrlo prijatna promena. Sa druge strane, bend odlazi i u tvrđe vode - u uvodu Out Of My Mind zvuči kao Clutch, da bi pri kraju pesme Corey Glover histeričnim vriscima podsetio na lucidnost Mikea Pattona. To je i najupečatljivija pesma na albumu.

Intelektualni tekstovi prožeti cinizmom pokazuju da je Corey u punoj formi, i da je neopravdano zapostavljen kao autor u širim okvirima.

Vernon Reid tvrdi da je album gotovo konceptualan, jer govori o životu i povezanosti svih nas u njemu. Poziva nas da im se kroz muziku pridružimo u borbi protiv rasnih i drugih netrpeljivosti. Ma koliko slušalac bio geografski i mentalno udaljen od Njujorka, ne može ostati imun na snagu i želju koji se čuju u svirci ovog benda.

Ostali su dosledni sebi, a granice izraza su dovoljno pomerili u odnosu na prethodna izdanja. Svetskoj muzičkoj sceni je još uvek potreban Living Colour.

Povezano:

• Raskršća crnog, Vernon Reid u SKC-u (2006)

Audio:

• MySpace