"Long Live Pere Ubu!"

Dvehiljadite su bile veoma plodne za Pere Ubu, bend o kome se najčešće priča u kontekstu post-punk revolucije s kraja 70-ih i albuma koje su izdavali pre 30-ak godina. Solidni St. Arkansas (2002) predstavljao je uvertiru u Why I Hate Women (2006), koji se svojom neposrednošću, svežom interpetacijom tradicionalnih rock obrazaca i nadahnutim performansom harizmatičnog frontmena Davida Thomasa svrstava u sam vrh diskografske ponude ove grupe.

Baš kada se činilo da su Pere Ubu pronašli zlatnu žicu i bezbedan put kojim će se kretati u predstojećim godinama, Thomas je rešio da napravi zaokret.

Pre više od tri decenije nadenuo je ime svom bendu po glavnom junaku drame Kralj Ibi, koja je krajem devetnaestog veka nekonvencionalnim pristupom i lascivnim jezikom šokirala javnost i utrla put potonjim avangardnim pozorišnim tendencijama. Thomasova fascinacija ovim delom, koja je začeta još u školskoj klupi. nikad nije jenjavala. Pre dve godine, konačno se osetio spremnim da ponudi sopstvenu interpretaciju drame Alfreda Jarryja.

Krajem aprila 2008, Pere Ubu su u Londonu priredili premijeru ambicioznog multimedijalnog performansa Bring Me The Head of Ubu Roi. Thomas se okušao u ulozi tate Ibija (Pere Ubu), naratora, i niza sporednih uloga. Specijalna gošća, britanska pevačica Sarah Jane Morris, bila je mama Ibi (Merre Ubu), bend je izvodio živu muziku, dok su se za vizuelni aspekt pobrinuli renomirani britanski animatori, braća Quay.

Muzika iz performansa našla se na ovogodišnjem studijskom izdanju "Long Live Pere Ubu!" koje predstavlja bend u novim i neočekivanim sazvučjima. Naizmenično se ređaju ambijentalni pasaži, kabaretske numere i rock melodije na kakve su nas Pere Ubu već navikli, a album uspešnije funkcioniše kao celina nego kao zbir zasebnih pesama i potencijalnih hitova.

Fanovi benda će se možda zapitati – pa šta im je sve ovo trebalo? Zar im nije sasvim dobro išlo i dok su distorzirane gitare pravoverno pržile uz visoke frekvencije egzotičnog teremina, a povrh sve te buke Thomas napaćenim glasom pevao o ženama i sprdao se s tropskim šumama u izumiranju? Kome treba pretenciozna interpretacija još pretencioznijeg dela od pre sto godina?

Istina, išlo im je dobro i bez Kralja Ibija, a kabaretski izraz u kome su se okušali ne samo što nije novotarija na alternativnoj sceni, već je poslednjih godina postao pomodan i pomalo istrošen. Ali s druge strane, Pere Ubu su previše samosvojan bend da bi se njihov rad uopšte razmatrao kroz priklanjanje ovoj ili onoj struji na savremenoj alternativnoj sceni, pa se i u ovom kontekstu lako može razaznati sve što ih čini autentičnom pojavom u svetu roka.

Na prvom mestu to je neponovljivi David Thomas, koji cvili, reži, podriguje (!!!), peva u grču, čas šaljivo i lakrdijaški, čas sasvim nežno poput šaputanja na jastuku, a raskošnosti izraza doprinosi i igranje nekoliko različitih likova u adaptaciji drame. Ništa manje uzbudljiva nije ni sveprisutna konverzacija dva glavna junaka, a Sarah Jane Morris peva veoma ubedljivo - dramatično poput Marriane Faithfull, i kabaretski oštro u stilu nemačke dive Dagmar Krause (Henry Cow, Art Bears).

Muziciranje ostatka benda je pomalo u senci pevanja/pripovedanja i podređeno je dramaturškom toku radnje, ali u nekolicini pesama ipak uspeva da se izbori za ravnopravan status i podseti na zavodljive zvuke sa Why I Hate Women.

Vreme velikih prevrata u rocku je odavno prošlo, a David Thomas i drugari su pronašli načine da ostanu beskompromisni, relevantni i sveži i 34 godine od osnivanja benda. Preostaje nam samo da se pridružimo horu iz predstave i radosno uskliknemo – živeo Pere Ubu!

Povezano:

• Karoleen kao kerozin, Pere Ubu na Ring Ringu (2007)