Only Built 4 Cuban Linx... Pt. II

Takođe znan i kao “ljubičasta traka” (bio je pakovan u ljubičaste kasetice), Only Built 4 Cuban Linx  je bivšeg dilera sa ugla Corey Woodsa, poznatog kao Kuvar Raekwon, katapultirao u rap krem i postavio ga na mesto Martina Skorsezea rap muzike.

Wu-Tang Clan je tih godina serijom sjajnih albuma zaključavao svaki prostor koji je postojao - od kultnog grupnog debija preko fenomenalnih solo izdanja u periodu 1994-1996, među kojima je oduvek dilema bila između prvog dela OB4CL i GZA-inog Liquid Swords.

Šta je taj prvi deo učinilo tako specijalnim i šta je uopšte poenta čitave jagme oko Wu priče, to je jedna od najvećih tema i pitanja koje rap kultura postavlja sebi i koja mogu da dođu “spolja”. Prvo što mi pada na pamet jeste teza o “kompleksnosti izraza Wu-Tang Clana” koju je u recenziji RZA-inog solo albuma Digi Snacks izneo Uroš Smiljanić.

U tom tekstu, Smiljanić je u par poteza skicirao komponente spektra ove grupe emsijeva koje ću ovde citirati jer ih smatram precizno popisanim: “kung-fu mitologija, muslimanski misticizam, gangsterske skaske, političke i socijalne poduke, himne narkoticima, složeno kodirani battle stihovi, simbolika, erotika, skatologija, i ko zna šta još”.

Razumeti višeslojnost (da, višeslojnost) Wu rima znači razumeti i imati kontakta sa gorespomenutim referencama. Uopšte, samo razumevanje slenga koji ovi emsijevi obilato koriste znači biti ekspert u jednoj mini-nauci dešifrovanja ulične poezije.

Kondenzacija, sublimacija iskustva gradskog, napetog života mlade obojene, getoizirane omladine u njujorškim opštinama je, puštena kroz Wu Tang kaleidoskop, nepregledno, fragmentirano šahovsko polje, “igra” u kojoj moraš uvek da povlačiš mudre poteze s obzirom na trenutak i u isto vreme da imaš predstavu o široj slici koja se tiče smisla određenih pravila života pojedinca kao geto vojnika – što doseže sve do dana kada su prvi afrički robovi ukrcani na brodove prema novom svetu, sve preko zaključka da je Njujork savremeni “drevni Vavilon u kome je nebo sivo kao heroin”.

Wu-Tang Clan je, dakle, stvorio novi jezik, novi sistem značenja koji treba da pokuša da razume suštinu geto života i, shodno tome, kulturne produkcije koju geto izbacuje van. Naravno, on nije konzistentan, ali ne bi bilo toliko zabavno da jeste.

Njihov plan za preuzimanje muzičke industrije predstavlja spoj tradicije crnog militarizma o preuzimanju i “dobijanju svog”, i gangsterske želje o kompletnoj dominaciji i diktiranju uslova ponude i potražnje. Smisao pakovanja prvog dela u ljubičaste kasete treba naći u dilerskom načinu razmišljanju američkog geta gde se novi proizvod, koji treba da preuzme “tržište”, pakuje i obeležava na karakterističan način.

Prvi deo je, kako je već rečeno, stekao slavu zahvaljujući fenomenalnom tekstualnom scenariju Raekwona, fenomenalnim partnerstvom i hemijom sa Ghostfaceom kroz čitav album i RZA-inim filmskim podlogama koje predstavljaju remek-delo za sebe.

Krek-kokain i njegov plasman kao prvenstveni izvor preživljavanja, soda bikarbona koja je obavezan sastojak krek laboratorija, Tommy Hillfiger garderoba, preuske njujorške ulice, izbegavanje policije, nakit, upaljene nozdrve, džipovi, devojke sa čokoladnim grudima, ortaci bez novca na ulici, neuhranjene bebe čije su majke zavisnice, ortaci u sanduku, stilizovani Italijani, preki Kolumbijci, sitne i krupne prevare, planovi za uvećanje posla, infracrveni nišani – sve to i još mnogo toga ulazi u legitimni sastojak liričke ponude na kojoj je Raekwon režirao svoju audio dramu, savremeni zvučni rep roman o iskustvu pokušaja opstanka i prevladavanja emocionalne i materijalne deprivacije u getu.

Sve to je bilo osmišljeno, izvedeno i zapakovano sjajno, dobilo je prepoznavanje koje je zaslužilo i došlo na mesto jednog od top pet rap albuma ikada.

Takav je kontekst koji je “kec” rabio i to je nasleđe koje nam je ostavio. A kakav je nastavak?

***

Raekwon je objavio seriju prosečnih (u najboljem slučaju) albuma i rap je generalno zapao u stanje ispod nivoa koji bi označili kao “mediokritetski”. Nastavak legendarnog albuma koji je konačno pred nama se spremao četiri godine, i sumnjam da je i njemu jasno zašto se ovoliko čekalo i odgađalo.

Neko bi rekao “Crnačka posla”. Jedno je, ipak, sigurno - posle polu-debakla zadnjeg grupnog albuma Wu-Tanga, Raekwon je hteo da vrati sebe, Wu-Tang kolektiv i rap tamo gde najveći deo publike želi da to sve bude: na ulici, tvrdo i nekraćeno.

Istina je da nastavak nije na nivou prethodnika, ali je bilo od starta jasno da to nije bilo moguće postići. Prosto, stvari su se izmenile: rap nije ono što je bio, očekivanja publike su drugačija, atmosfera oko rapa drugačija. Na kraju krajeva, i ulica se promenila u poslednjih 15 godina. U tom smislu, ovo je dostojan naslednik (doduše, bio bi težak skandal da barem to nije), a Raekwon je na albumu u izuzetnoj scenarističkoj formi.

Ipak, to je sve što stoji deceniju i po niz put. Atmosfera je rasuta, temasko jedinstvo takođe, koncentracija šeta i prisutno je previše cik-cakova. Očekivano, Raekwon je namerio da nađe idealan promer između “tvrdoće” koja će fascinirati i “pitkosti” koja će ovaj proizvod prodavati i napravio grešku.

Album je polovinu svog trajanja zaista konstantan, na momente dostojan oznake “drugi deo”, na momente pristojan. Negde na polovini kreće primetan pad, tako da poslednja trećina gotovo da nije vredna pažnje.

Na prvi pogled, u oči upada spisak od nekih 10-ak producenata koji su radili muziku, i to je automatski minus za nasledika albuma koji je bio primer u pogledu konceptualnog savršenstva. Možda bi sve bilo nekako podnošljivije da se svaki producent trudio, tj. da je postojala ideja o određenom dominantnom tonu koji treba da provejava albumom, ali ne, ni toga nije bilo.

Svako je prosto pravio onakav bit kakav želi i malo njih ima taj filmski kvalitet koji vas prosto uvuče unutra. Na pamet mi pada bit legende Marley Marla za Pyrex Vision i pesma Penitentiary koju je producirao BT.

Ove dve stvari zajedno traju tri minuta i 15 sekundi, što dovoljno govori koliko su se ti pravi, sočni momenti kratili nauštrb “napeglanijih” matrica koje bi trebale navodno da donesu instant uspeh, kao što su Surgical Gloves ili Kiss the Ring. Noseći singlovi, New Wu i House of the Flying Daggers su pristojne i ništa više od toga, sa spotovima koji su takođe pristojni i ništa više.

Koliko je stanje u rapu loše, najbolje govori činjenica da ljudi ovaj album već smatraju najboljim u poslednjih 10-ak godina. Čak postoji mogućnost da jeste tako, ali ovakav nivo fušarenja sigurno ne bi bio tolerisan '90-ih. Jedino 2009. godine ovakav album može da nosi naslov Only Built 4 Cuban Linx II.

Ali eto, sada je 2009., stoga treba uživati u svetlim trenucima, a ono loše pripisati jednom smutnom vremenu kao što je naše.

*Dedicated to the winners and the losers.

Audio:

MySpace